Znate kada ste klinci i kada gledate Diznijeve crtaće, pa maštate o princu na belom konju. Slatkom, šarmantnom, pažljivom. Idealizujete, maštate i lepo vam je. I onda malo porastete. Pa naiđe prvi konj, ali vi maštate o princu i dalje. Idealizujete i lepo vam je. Pa shvatite da nije pravi i ostavite ga. Pa naiđe drugi konj, pa shvatite da ni on nije pravi, pa ga ostavite… I dalje idealizujete i lepo vam je. I onda u tom traženju gospodina potpuno pogrešnog, promenite celu ergelu konja i negde se izgubite. Nesrećne i neispunjene pristanete na neke glupe kompromise. Na manje nego što zaslužujete. Zaboravite da volite vas same. I dok se okrenete, nalazite se u vezi u kojoj celim svojim bićem znate da ona ne štima, da ste emocionalno neispunjene i nesrećne, da vaš princ iz detinjstva ipak nije došao, ali ostajete, jer tu i tamo postoji neki trenutak posebne sreće i harmonije, zbog koga je ta patnja ipak isplativa. U toj fazi, toliko sebe lažete, da ne možete da se zapitate – Da li ja želim da budem ovako voljena? Da li sam srećna? Da li imam samopouzdanje kada sam pored ove osobe? Da li ostajem iz ljubavi ili se samo plašim da ostanem sama i povređena? Na kraju krajeva, da li je ovo ono najbolje od mene? Da li je to moja bajka za ceo život?
Kažu ljudi da bajke ne postoje. Da li im verujete?
Koliko je samo hrabrosti bilo potrebno onim kosmonautima da krenu put Meseca? Koliko strahova da se neće vratiti. Da će ostati tamo sami, napušteni, daleko od kuće u kojoj su se rodili. Najdalje što je neko ikad otišao. Pa su ipak krenuli na put koji je, od kad čovek zna za sebe, bio samo bajka. Mit.
I znate šta – uspeli su. Hodali su Mesecom i vratili se nazad. Kao heroji.
Hodajte po Mesecu, nemojte gubiti dragoceno vreme zagledane u Mesec, a zaglavljene u blatu. Zaglavljene sa konjem koji se u tom blatu valja od sreće.
A ako me ne razumete, i nemate snage za Mesec, onda bar poslednji delić Rubikove kocke prefarbajte u boju koja vama odgovara. Dok vas konj ne razočara ponovo. A onda zasučite rukave i prionite na čišćenje. Ono je jedino izvesno u vašoj vezi.
Jelena Tanasić je rođena da obožava – Crveni lak. Čokoladne kolače. Mojito & kafu. Čitanje novina od pozadi. Čitanje knjiga. Papir i olovku. Kreativni haos. Bajke o vilenjacima i vilama. Filmove iz doba zlatnog Holivuda. Marinu Abramović. Leto. Miris šume posle letnjeg pljuska. Naočare brenda Ray Ban. Glam Punk modu. Štikle. Nitne. Narukvice. Pozorišta & bioskop. Citat Žan Kokto: “U sebi osećam anđela koga neprestano šokiram!”
