Muka imaš partnera, muka nemaš partnera.
Ostala sam šokirana skorašnjom izjavom svoje prijateljice. Kaže devojka ima nekog frajera, divna vezica, čuvaju se, maze, paze, ali avaj, momak joj izjavi ljubav i ova poludi?!
Ne razmem. Neko ti kaže volim te, najdivnije reči koje možeš čuti i ti se ladno iznerviraš, pobesniš, zašto te voli? Muka voli te, muka ne voli te.
Onda sledi koprcanje, kao riba na suvom:
– Nisam ja zla, samo ne razumem zašto me voli onaj koji neću da me voli, a onaj koji treba da me voli, on me ne voli.
Aha. Tu smo znači. Večita borba, hajde da se dogovorimo, a da bude kako ja kažem, po principu, družimo se, ljubimo se, ali nema ljubavi. Je l’ to seks bez obaveza, otvorena veza?
– Ma ne. Da li ljudi mogu ulaziti u neku dublju priču u neki lepši odnos, bez ljubavi? Ja mogu nekog da volim iz sve snage, srca, duše, čega hoćeš, ali kao personu, kao biće, kao dobru, zanimljivu, pametnu osobu. Ne moramo da se davimo međusobno, vezujemo, lepo mi je, kraj tebe sam i kul smo.
Okej, kapiram, ali sada imamo drugu situaciju, devojka ima dečka, zajedno su oko šest meseci, sve je divno, krasno, ali (opet to ali) ona njega voli i to onako strasno kako to samo žene mogu, međutim momak ne deli isto osećanje. Pardon, oprostite, deli ga, jer i on nju voli isto tako, vadi se mladić, ali ne može da izgovori, jer nije potpuno siguran da to oseća onako čisto i pravo. Kolumbo! Moguće je i to: voleti, a ne voleti?!
Zatim obavezno pravdanje:
– Šta ako ne laže? Šta ako osećanje, snažno, iskreno, duboko, zaista može da postoji, ali da opet ne može da se stavi u reči i iskren pogled? Da li to onda znači da ne postoji? Ili ako ipak postoji, kako da mi partner dokaže količinu ljubavi koju prema meni oseća?
Daj, ženo, okani se, znaš i sama da ne misliš tako. Ljubav je čista stvar. Velika. Kad je osetiš, znaš da je prava i tu nema opravdanja, samo davanje.
– Misliš onaj osećaj kada imamo neizmernu količinu ljubavi da ponekad osećamo pritisak u grudima i potrebu da udahnemo duboko da nađemo mir? Ne ide. Probala sam, a onda sam kivna na svoju ljubav koju osećam prema njemu, jer gospodin nema hrabrosti da pošalje svoje srce na raport glavi i shvati.
Da li će se pogoditi da oboje isto osećaju i iskazuju?
U ljubavi se ne igra eci-peci-pec, mi smo usmereni, želimo, tragamo, kopamo, maštamo i na kraju kad se dočepamo, napaćeni ili zadovoljni, željni ili siti druge polovine, budemo toliko očarani i srećni da joj svu onu ljubav koja je pulsirala u malom prstu levog stopala, izbijala kroz znoj na kičmi, saspemo da ovaj ne zna šta ga je snašlo. Može samo da sedne i plače, ali od muke. Jedan udavljen od ljubavi, drugi jer mu je presela sopstvena, neuzvraćena.
Naposletku, nema mesta panici, volite bez granica i kajanja, samo ponekad preventivno, pospite malo šećera u prahu, narendajte bademe, prelijte crnom čokoladom, ukrasite penušavim vinom, dodajte malo kremena u štikle i osetićete da ljubav zapravo ima vrlo sladak ukus. Srećno!
Ana Milošević apsolvent novinarstva igra glavnu 24časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
