Kad se roditelji ne odazovu na plač i na dozivanje, dete ima osećaj odbačenosti. Ono hoće ljubav i pažnju i kad je ne dobije, u njemu se stvara spoznaja da nije vredno ljubavi i pažnje. Ali i deca su različita, oni su skica ljudi kakvi će postati i nastoje da realizuju tu “mapu” sa kojom su došla na svet. Tako će neka postati borbena i dovijati se da dobiju ono što im treba, a druga povučena, zastrašena i obeshrabrena. Neka će čekati na red, a neka se nametati. Različito će se odnositi prema deficitu ljubavi i pažnje sa kojim su odrasla, a i deficit će biti različit. Neka će preosetljivo reagovati na najmanji deficit, a neka će tolerisati i veće doze zanemarivanja. U manjoj ili većoj meri, steći će emotivne povrede i ubeđenja o svojoj vrednosti, odnosno bezvrednosti, što će se kasnije reflektovati u njihovim ljubavnim odnosima i prijateljstvima.
U kom momentu prestaje autentično nastojanje da ostvarimo svoje potrebe i počinje imitiranje zadovoljstva i normalnosti?
U onom kad nešto u nama zaključi da ne vredi boriti se i da treba da se trudimo da ispunimo roditeljska očekivanja – da ne smetamo, da budemo dobri, da spavamo i budemo mirni, da učimo i trudimo se da budemo ono što se od nas traži. Tada počinje lažiranje života, a naša skica se pretvara u karikaturu, umesto u umetničku sliku punu boje i detalja, bogatu i veličanstvenu.
