Kada se radi o emotivnoj povezanosti, o strasnim osećanjima i ljubavi u njenim raznim aspektima, uglavnom očekujemo da stvari funkcionišu spontano, da se razumemo bez mnogo priče, da prosto podelimo energiju i snagu tih osećanja bez verbalizacije. Kada se to ne dešava, osećamo se odbačeno, povređeno, izdano – i nastaje problem nerazumevanja, tamo gde je moglo da nastane razumevanje i produbljivanje komunikacije, da smo reagovali odmah, da se nismo povlačili očekujući da partner primeti, uvidi, pročita nam misli.
Naročito smo nespretni i „vezani“ kad je u pitanju seksualna komunikacija. Oslanjamo se na hemiju, na osluškivanje i stavljanje do znanja i onda ne znamo šta da radimo sa osećanjem frustracije i razočaranja, jer partner ne izgleda dovoljno zainteresovan da nam pruži zadovoljstvo, ili izgleda uopšte ne primećuje da nismo zadovoljne. Očekujemo i podrazumevamo neke stvari, a kad se očekivanja ne ispune, zbunjeno ćutimo i pitamo se šta da radimo. U međuvremenu, obično podnosimo da se stvari i dalje odvijaju na isti način, vreme prolazi, naše nezadovoljstvo se gomila, postajemo besni na partnera koji sve vreme nema pojma o čemu se radi i šta se nama dešava – jer mu ništa nismo rekli.
