Sledećeg dana, mučni osećaj u stomaku se nastavlja, dok kao papagaj ponavljam gradivo i učim novo. Kratko ćaskanje sa koleginicom i onako usputno pitanje koliko je položila u prošlom ispitnom roku. “Pa, znaš kako, dala sam osam komada…“ Molim?! Prvo, neću da joj bezobrazno odgovorim na ovo “osam“, a drugo, mogu samo da sanjam o toj količini datih ispita u jednom roku.
Primetila sam, takođe, da mi “zabušavanje“ ipak ide od ruke. Kad treba da se uči, ja se iznenada setim kako je kuća prljava, veš neopran, namirnica nema dovoljno i ja moram da uradim makeover sopstvenog tela. Eto, baš moram tad. “Ajde što čistiš prašinu, ali zašto stavljaš potpuno svež i opran veš ponovo u mašinu na pranje?“, pita me moja bolja polovina. Objašnjavam mu da imaju neke neoprostive ljubičaste mrlje od omekšivača, pa moram opet da operem. U prevodu – ne može to da sačeka kraj ispitnog roka. Posle toga, trebalo bi da zagrejem stolicu, ali čim bacim pogled na moj iskrzali lak na noktima, to me prosto mami da sredim ruke, jer ću onda lepše pisati, zar ne?
Posle svih domaćinskih poslova, ipak mora da se prione na učenje. Proveravam da li izgovor može da mi bude glad ili nedostatak kofeina, ali sve je savršeno spremno da se ja bacim na bildovanje mozga. Učenje traje od jutra do večeri. Opet spavanje u kome mi se meša zadato gradivo sa životnim željama i, naravno, tu je noćna mora nepolaganja datog ispita. Nešto kao stane ti mozak na početku i ni makac. Ili budeš izrešetana pitanjima, bez dozvole da razmisliš malo o njima.
Nekako prebrzo dolazi je i taj dan, polaganje ispita. Neki ljudi mogu da provedu noć pred ispit ne spavajući. Ja spadam u kategoriju “Odspavaću tri-četiri sata“ i nadam se da se neću uspavati. Zvonjava alarma nikad nije bila gora i bučnija. Hvatam sebe kako razmišljam “Koji đavo mi alarm zvoni? Gde treba da idem? Danas je subota, nemam obaveze… Ili možda imam… Šta sam juče radila? Jela, spremala kuću, učila za ispit… ISPIT!!!“.
Đipam iz kreveta na noge lagane – pravo vojničko ustajanje. Umivam se što hladnijom vodom, toliko da mi lice utrne, stavljam prvu jutarnju kafu i mrmljam sebi u bradu, onako bunovna “Podela versifikacije na…“. Prelistavam gradivo, u više navrata mi glava pada, udaram sebi dve vaspitne da se razbudim.
Vreme je da krenem na famozni ispit. Naravno, sve vreme ponavljam u sebi “Mrzim fakultet, mrzim fakultet… “, baš kao onaj Štrumpf Mrgud.
