U meni je toliko kontradiktornosti! To jest, stvari koje ja isključujem, a one obavezno idu zajedno. Na primer, obožavam pomfrit, onaj domaći, ne kupovni, ali me tako mrzi da ga spremim. Volela bih da budem zgodna tokom cele godine, a obožavam da jedem (nezdravu hranu, naravno, zaključila si iz prethodno navedenog) i mrzim da vežbam. Obožavam da putujem i stalno bih bila negde, a mrzim da se pakujem. Shvataš? Teško je meni sa samom sobom, a kamoli ljudima oko mene!
Šalu na stranu, od svega navedenog, pakovanje mi definitino najteže pada. I ubeđena sam da, sa 25 godina i tolikooo putovanja iza sebe, ja i dalje ne znam da se spakujem! I nije mi jasno kako, zaboga! Ja sam od onih devojaka koje žive u planovima, tabelama, spiskovima i papirima, pa tako, kada se pakujem, ja moram sve da stavim na papir. Da napravim plan. Koliko dana putujem, gde putujem, šta sve treba da ponesem od stvari za različite vremenske i druge prilike. Zapisujem čak i ono najočiglednije, neka, za svaki slučaj. Zapravo, ja se i pakujem tako – neka, za svaki slučaj. Možda zatreba. Neka se nađe. Bolje da imam nego da posle paničim ako mi nešto fali. Ooo da, to je glavna zamka pakovanja. Jer, znaš kako ja onda završim na kraju? Sa jednim koferom u koji cela mogu da stanem, sa dva manja kofera i sa još jednom manjom, ručnom torbom. I da, sa rancem. I je l’ tebi to normalno ako ideš na samo tri do pet dana na put?!
