Nepropuštanje prilike je jedan deo tog nauka, a stvaranje prilike je drugi. Odavno me napustila arogancija mladosti, koja je sama po sebi niz prilika. Mislim, svako ima priliku da nešto nauči iz propuštanja prilika i upropašćavanja sopstvenog života. Sad me mrzi, sutra ću. Dobro, nije mi to uopšte strano, naročito kad je u pitanju usisavanje i pranje sudova. Ali ako se desi da zaglavim na telefonu, u razgovoru koji će potrajati i sprečiti me da radim nešto smisleno, ja uzmem pa operem sudove dok razgovor traje. Idelana prilika! Uopšte i ne primetim da obavljam nešto što me inače mrzi. To je što se tiče mrze i ima toga još, ali neraspoloženje je daleko gore od lenjosti.
Nisam raspoložena. To je tako arogantna izjava. Možda nisam sposobna da se ubacim u pravo raspoloženje, ali ako ne pokušam, neću ni znati. Nije mi se često dešavalo da ne budem raspoložena, pošto nisam baksuz, pa se časkom oraspoložim. A sa godinama sam skontala da mi raspoloženje uopšte nije potrebno – potrebna je samo prilika, u kojoj ću se već snaći da sama postignem potrebno raspoloženje.
Grabljenje prilike je zapravo, upravljanje spontanošću.
Spontanost – onako kako je uglavnom doživljavamo i definišemo – odnosi se na praćenje impulsa, na “izlaženje iz reda” i “talasanje” površinom svakodnevice. Ok, danas ću možda spontano odlučiti da prepešačim dve stanice, možda ću usput naleteti na nešto zanimljivo, pronaći nešto (predmet, informaciju, prizor), ili sresti nekog ko mi je drag i prijatan (pa ću pomisliti da ništa nije slučajno), ali svakako ću na kraju stići tamo kuda sam pošla i nastaviti da praktikujem svakodnevnu rutinu. Nemam ja ništa protiv rutine, zaista. Ona daje strukturu, u okviru koje, ako i nema baš mnogo spontanosti, svakako ima mnogo prilika.
