Zavoleo je taj dan sa njom. Nije ni znala da je slušao kada mu je pričala o sitnicama, a onda joj je doneo bele ljiljane; osmeh kada je dotakla pogledom svoj omiljeni cvet učinio je Dan zaljubljenih vrednim. Ovo bi bio treći, dve godine su proveli zajedno. Bio bi kada bi ona bila tu. Nikada ranije nije bio zaljubljen i jedino što mu je palo na pamet naučili su ga filmovi – alkohol. I seks. Što besmislenije to bolje.
Odeća je polako padala na zemlju, i ljubio ju je, utrnulih emocija. Zazvonio mu je telefon. Javio se, nije ni sam znao zašto.
– Raško, zauzet sam… “nečim”…
– Repija mi je rekao da si raskinuo sa Janom… kurva…
– Nije… nije kurva…
– Dobro, šta god. Dođi u “Mamma’s Biscuit House”.
– Zašto bih… Zar niste vi, uostalom, sa… ?
– Da, da, samo dođi…
Spustio je telefon na fotelju i uzeo farmerke. Njen izraz lica sve je govorio. Upoznali su se pre nedelju dana, nije bio siguran ni kako se zove. Bilo je dovoljno da se osmehne, da joj kaže par lepih reči, i ona bi već bila u njegovom krevetu. Ali… Njegov “Džonson” je rekao svoje. Nije mu bila zanimljiva. Dao joj je pare za taksi, sačekao ga sa njom ispred kuće, i ispratio je sa osmehom. Rekla je “Pozovi me…“. Da, to će se desiti…
Seo je u kola i narandžasto je redom ispunjavalo ulice, sve do centra grada. Negde kod Slavije na radiju se čuo “Loser” od Beka, i dok je skretao sa glavne ulice, iskrao mu se mali, iskren osmeh. Parkirao je gotovo pored kafića i ušao unutra. Sa vrata je ključeve od kola bacio Rašku, i okrenuo se Repiji.
– Zašto vas dvojica niste sa svojim devojkama? Mogli ste do sada da… khm, khm… a umesto toga sedite ovde sa mnom…
Prišao im je konobar i na sto spustio tri beri mohita.
– “Bros before hoes”, čoveče. Ti bi to isto uradio za nas…
– Da, pa… Hajde da pijemo…
Ostatak večeri bio je prilično mutan. To što su popili bilo je dovoljno da izađu na minus, kupe džin i tonik i sednu u onaj park na Slaviji kome je uvek zaboravljao ime. Sedeli su na vrhu tobogana i filozofirali o ljubavi, kako to obično ide. Ali nešto se činilo drugačije, izgledalo je baš kao na filmu. Svaki put bi se začudio kako su sve najbolje večeri koje je doživeo počele potpuno spontano, bez ikakvog planiranja. Imali su celo pakovanje zelenih plastičnih čaša, i kako bi koju popili, spustili bi je niz tobogan, dok se nisu sve našle na dnu, a flaše džina i tonika u obližnjoj kanti, na njegovo insistiranje. Raško je sa sobom nosio čaj od nekih ruskih ruža, i naravno, zaboravili su ga u parku. Verovatno su ga sledećeg jutra pronašli klinci koji su došli tu da se sankaju. Ležao je povrh onih čaša. Zelenih kao njene zelene, sa pegicom u uglu.
Rekla je "Da"...
Odavno se probudio, legao na pod, i ostao tu satima. Setio se kako je prošle godine u ovo vreme stajao ispred njenih vrata, sećao se osmeha na njenom licu koji je bio toliko iskren, toliko neverovatno njen da se Zemlja pomerila samo malo bliže Suncu, da je postalo tek toliko toplije. Jer, stajao je ispred nje. Nije bilo reči, samo ga je zagrlila, najjače što je mogla, i lagano dodirnula njegove usne. Krenula je nešto da izgovori, ali samo se ponovo nasmejala. Jednim lakim pokretom našla se u njegovim rukama. Gledao ju je s osmehom potpuno novim, niko ga pre nje nije video. Zakoračio je preko praga sa njom u naručju. Pitao je nešto pogledom, i ona mu je odgovorila…
Iz razmišljanja ga je trgao telefon, i njeno ime na ekranu. Naravno, nije ni pomislio da se ne javi.
– Ej…
– Ej…
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
