Jutros sam se probudio umoran. To je zbog maltera. Uvek sam iscrpljen kad pretnodnu noć jedem malter. Odmalena me građevinski materijal podseća na hranu. Kad ugledam slatke ciglice poređane na stovarištu, ogladnim. Pesak doživljavam kao najfiniji kakao, a šljunak kao hrskave čvarke. Crepove bih grickao u slast, baš kao u priči o Ivici i Marici. Građevinska glad dođe i prođe, to je tajna strast. Bar je tako bilo do pre mesec dana.
Dobio sam otkaz. Preduzeće u kome sam radio je propalo. Zapao sam u vrtlog potištenosti. Sve biljke su mi uvenule, čak i kaktusi. Praznina u životu preselila mi se u dušu, a odatle je poplavila ceo prostor. Pre dve nedelje, pobegle su i bubašvabe.
Tada sam prvi put podlegao. Ne sećam se tačno kako je počelo. Znam da sam iscrpeo sve uobičajene načine samouništenja. Popušio sam sve cigarete, dva džointa, sve čokoladice, teglu džema. Sljuštio sam i jedno plastično pivo, talog od rakije i votku kojom sam dezinfikovao makazice za nokte. Nije mi pomogla ni savremena tehnologija. Sedeo sam ispred računara dok mi internet nije obesmislio i poslednji tračak svesti. U stuporu sajberšoka, nisam imao kud. Zagrebao sam noktima po gipsanim pločama i olizao prste. Kreč je bio pikantno kiselkast, ali mi je smetao kartonski ukus. Bacio sam se na daščicu u predsoblju, raskovao je i počeo da gutam mrvice maltera. To je zaustavilo drhtavicu, ali mi je otvorilo glad za građevinskim materijalom.
Ah, kakvo divno brdašce đumbira!
Doneo sam iz podruma štemajz i macolu i počeo sam da se hranim svojim stanom. Odvaljivao sam komadiće, sve do koske, do cigle i betona. Ždrao sam malter pa onda srećan i otupeo, kao posle dobrog drkanja, padao u krevet, u snove šarenih ideja. Posle sam umoran, kao zacementiran iznutra, ali spreman za novi dan.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
