Ako ste mislili da će ovde da se radi o bukvalnoj promeni pola, moram odmah, na samom početku, da vas razočaram. Nešto južnije od moje brade, na raskršću mojih nogu, još uvek mi, od rođenja, stoji moja fina gospođa koja se stručno preziva na slovo V. I stajaće tu dugo, valjda dok me ima. Moj um je u potpunosti usklađen sa mojim fizičkim izgledom. Dobro, možda mi je ponekad žao što nemam koji centimetar više – ponajviše kad ne mogu dovoljno da se pružim kako bih se dočepala visoko smeštenog proizvoda na rafu; za moju utehu, jedva bi ga i div dohvatio.
Šta ćete.
Muškarce smo podelili od žena, žene od muškaraca. I zvezda je malo naspram broja, većinom izmišljenih, podela. Sada neću o svima njima. Nisam, recimo, dovoljno razmislila o eventualnim razlikama ili sličnostima da bih vam bilo šta napisala na tu temu.
Jedna je podela međutim neosporiva; fizička. Eto, priroda je odlučila da muškarcima razdeli više snage, drugačije dimenzije, uočljive razlike u dimenzijama. Verovatno je tako bilo nepohodno za opstanak muškog pola; stoga su se i razvijali u zavisnosti od potreba i načina kojim su se služili da bi preživeli. Onda je to tako ostalo. Muškarci junaci. Žene nežne.
Jak, jači, muškarac!
Svaka je umna mutacija moguća međutim.
Izuzev fizičke snage, za muškarce takođe važi kako su mentalno izdržljiviji, psihički jači. Što naravno ne mora da znači. Ali, što ipak znači nešto.
Ako prihvatim tu podelu kao apsolutnu preti mi opasnost generalizacije. S rezervom potpisujem što tvrdim.
Ako se međutim oslonim na već viđene primere; da, muškarci su, recimo, psihički izdržljiviji. Zato me valjda i muška suza boli od Stare Grčke do 5256. godine.
Pozavidela sam im na tome.
I ne samo na tome; jednom mesečno im obavezno pozavidim kada krene PMS da me muči; tad bih rado preuzela njihove muke, samo da ovu žensku odložim.
Rekoh da sam pozavidela, jesam; ali nisam najbolje znala kako da se, eto, malo okamenim.
Okolnosti su međutim bile takve da se ja i ova moja, Centralno Južna, gospođa ukrutimo. Uslovno rečeno.
Štagod mi je život donosio, a da vam ne pričam koliko mi je dosad doneo briga da mu ih razrešim baš ja, odvlačila sam sve u svoju korist. Umesto suza, puštala sam kandže; umesto – kako ću sad, izgovarala sam – daj da vidim šta ću. Sebi sam postala ujedno i lepša i jača polovina; štit i zaštitnik. Svaku sam ranu liznula, sakrila od krvopija, i nastavila dalje. Ako je muškost izdržljivost, fizička koliko i psihička, onda sam muškarac, muškarac sa prirodnim obeležjem žene.
Zato mi pljuga stoji na rubu usne, bez mnogo ženstvenosti dok povlačim dim (izuzev jarkocrvenog laka na noktima), očešam katkad jaja, stisnem zube dok udarce primam, podnosim i preživljavam – a, ako nekad nekog bahato povredim, neka mi se izvini; malo sam preterala u muškosti.
A, ti, šta čekaš da ojačaš?
