Odlučio sam da propadnem. Nije mi to došlo iznenada. Pripremao sam se za to još od kada mi je kao malom osnovcu otac pričao o spirali koja vuče nadole i iz koje se nikad neću izvući kad jednom na nju stanem.
To sam tek kasnije primetio, da reči za mene imaju proročansku snagu. Svako upozorenje starijih i mudrijih kao da me je mamilo da upravo krenem stazom pogrešnosti. Ne, nije se radilo o potrebi da budem naopak. Nisam veličao zlo. Jednostavno bi me noge same povele, a nos je išao za mirisom dna, na samom kraju uklete zavojnice. Bio sam žalostan što životom upravlja sudbina, ali sam istovremeno bio ponosan na to.
Propast nije lako postići. Iako život jeste strašan društvo prostire gustu mrežu. Svako mlado biće mora da se dobrano naznoji i izbori za svoju propast. Srećom po mene, još u detinjstvu zarazio sam se tehnologijom. Naravno, čovek može propasti od lošeg društva ili hemikalija, ali ta vrsta propadanja je niska. Ubija čula i telo, to posledično narušava um, ali duša nije sasvm sabijena. Naprotiv, upravo u trenju između opstanka tela i duše, nalazi se uživanje narkomana. Želeo sam da propadnem u celosti, a pre svega u duševnom smislu. Da bi zaista unakazili dušu, treba vam ozbiljna količina tehnologije. Možda se đavo krije u boci ili u špricu, ali to je starinski, srednjovekovni đavo. Kakva god da je izopačena, duša narkomana ipak postoji. Mašina nema dušu. To je vakuum koji snažno sisa i obezbeđuje potpuno brisanje. Osim toga, tehnologija pruža sve druge pogodnosti propadanja: telesno iznurivanje, ekstatičnu perverziju, zavisnost. To je kao, lični pakao de luks! Da ne dužim, priključio sam se na mašinu i propao!
Mašina nema dušu, hrani se vašom
To je trajalo sve dok nisam otkrio da jesam u stanju da pomerim mali prst za ljubav drugog ljudskog bića. Navukao sam se na taj osećaj i stao sam na put koji me je vodio ka svetlu. Bolje sam razumeo vampire i nečastive koje peče sveta vodica, jer i mene je svaka dobrohotnost strašno žuljala. Naučio sam da živim sa tom nelagodom i da je povremeno zalivam. Ne znam u kom trenutku sam prešao iz ponora na stazu nove spirale. Znam da se taj put prostire u nedogled, da je veoma mračan i da mirne duše mogu da razumem one koji radije trpe konačnost dna, nego neizvesnost uzdizanja.
Ne, ne, nemojte da mi sudite. Nisam pokajnik, niti sam prosvetljen. Nikako! I dalje žudim za dnom i mukama koje su sve trulije! Samo sam naučio da uprtim svog demona na leđa i da ga nosim sa sobom. Dune mi sumporni dah u lice. Ja se nasmejem i uspon se nastavlja.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
