Posmatrajući i proživljavajući svet oko sebe i u sebi kroz roditeljstvo, prvo sa pozicije deteta, a zatim i sa pozicije roditelja, uvidela sam da je nemoguće ne upropastiti svoju decu. Ali, veoma je bitno na koji način to činimo. A rekla bih da postoje dva glavna načina, dva koncepta upropašćavanja. Jedan je zanemarivanje, a drugi nametanje svojih vrednosti. Sve ostalo spada u kombinaciju postotka zanemarivanja i nametanja vrednosti, kao i postotka svesnosti, odnosno nesvesnosti, sa kojom to činimo. Moja strast za prodiranjem u suštinu, koja je uvek jednostavna – jer suština se nalazi usred zapetljanosti i komplikacija i kad ih sve odmrsiš ili naprosto odbaciš, istina pokazuje svoje bezizražajno lice sušte jednostavnosti – bila je moj jedini vodič. Uvek, u svemu. U roditeljstvu je suština prosta, kao i u svemu drugom. Ili se baviš svojom decom, ili se ne baviš. I jedno i drugo može da bude razorno. A može da bude i krajnje podsticajno. Ali, i sve podsticajno što si u stanju da smisliš i uradiš, može da bude razorno. Vidite? Nemoguće je ne uticati negativno na život svoje dece.
Ali moguće je uspostavljati balans. Između oštećujućeg i negujućeg. Između ljubavi i straha. Između pomoći i puštanja. Slobode i sputanosti. Zajeb je u tome što moraš stalno da balansiraš, jer ravnoteža ima taj gadan običaj da nestane čim ti nešto skrene pažnju i da te stalno angažuje. I zahteva da stalno uravnotežuješ sebe, da bi ikako bila u stanju da uravnotežuješ svoj uticaj na decu.
Kad pogledam unazad na svoje dvadesetogodišnje iskustvo dvostrukog (samohranog) majčinstva, postoci mi iskaču pred očima, bleskajući kao svici koji se pojavljuju od udarca u glavu. Ja sam svojoj deci nametala svoje vrednosti. Zato što nisam umela drugačije i zato što sam bila sigurna da oni imaju snage da se nose sa tim, jer da nemaju, ne bi izabrali mene da im budem majka.
Ključna među tim vrednostima, bila je sloboda. Sloboda razmišljanja, izražavanja, izbora. Sloboda da se greši. Da se misli svojom glavom, rasuđuje, oseća, predoseća i da se u naporu usklađivanja glave i srca monumentalno greši. Da se nikome ništa ne nameće, ne naređuje, ne zabranjuje, da se ljubav ne uslovljava nagradom i kažnjavanjem. A svet ne funkcioniše tako.
