Za ovo relativno kratko vreme koje sam provela u šljaštećem svetu noćnih izlazaka, veselja i ostalih damama neprimerenih načina zabave, stvari su se, zaista, drastično promenile. Sećam se da sam, pre samo nekoliko godina, sedela sa svojim društvom na nekoj kućnoj žurci, u opuštenoj, raspoloženoj atmosferi, kada bi neko naglas pomislio: “Mogli bismo da izađemo negde večeras”. Pogledam na sat, sedam uveče. Taman dovoljno vremena da završimo pivo, popravimo šminku i pozovemo za rezervaciju. Nekad uspemo da rezervišemo sto, nekad ne, ma kao da je bitno. Prošetamo do zemunskog keja, odaberemo omiljeni splav. Slušamo potpuno nepoznati bend, koji sasvim lepo svira, do 23:30h kreće domaćica, a u dva ujutru ja krećem kući, zadovoljna provodom, sa dovoljno novca u novčaniku i više nego dovoljno dostojanstva u sebi. Eh, to su bila vremena.
Provod je nekad bio rasterećenje, ali ne novčanog tipa
Sada su stvari toliko drugačije, da se često osećam kao da prepričavam svojim unucima priče iz Titova vremena. Čuli su oni da je bilo dobro tada, al’ senilna baba ga pretera sad. Ući u klub bez rezervacije? Naučna fantastika, nema šta.
Kako danas izgleda pokušaj izlaska sa svojim društvom? Otprilike ovako.
