Nas desetak prilazi već odavno poznatom klubu, koji sada nosi nov naziv, na engleskom naravno, pa nije to neka birtija, nego fino mesto, za fine ljude. Preko telefona nam rekoše da dođemo u pola dvanaest, da se naš separe ne bi pretvorio u bundevu kao Pepeljugina kočija. Dolazimo do ulaza, gde nam dvojica finih momaka od po tri metra i 200kg daju dalje informacije: “Šta?! Kakve bre, rezervacije, otvaramo u ponoć… Ma ne zanima me, lepo sam ti rek’o, biće frke.” Uzimam u obzir da je finoj devojci koja nam je rekla da dođemo do pola dvanaest, potrebno barem nekoliko podeoka na IQ skali da bi skontala da pola dvanaest nastupa pre dvanaest, pa joj opraštam. Priroda ume da bude okrutna.
Pola sata kasnije, vraćamo se pred fino mesto, za fine ljude i vodimo jednu od onih inspirišućih intelektualnih debata sa finim momcima.
– Devojke, izvolite, uđite. ‘De ste vas petorica pošli?! Koliko godina, bre, imate? Vadi lične karte!
(moji drugari vade lične, pomažu gorilama sa teškim računom i zajedno dolaze do zaključka da imaju preko 20 godina. Impresivno)
– Šta si ti, mali, bre, pio?? Nećeš pijan da mi ulaziš u lokal, je l’ ti jasno?! Nije ovo mesto za seljake!
Moj drug, seljak, u slobodno vreme student medicine, objašnjava da nisu ništa pili i nakon pola sata filozofske dedukcije napokon ulazimo u njihovo cenjeno mesto. Nadrndana hostesa nas odvodi do separea, obaveštava da moramo da potrošimo pare za pola letovanja, jer su mi ipak učinili svetu uslugu i primili me kroz svoje rajske kapije, u svoj separe od zlata i belog mermera. Još nadrndaniji konobar donosi mi pivo, koje košta kao tri karađorđeve. Ne preterujem. Tri karađorđeve šnicle! Ali, na finom sam mestu.
