Pevaljka, i to ne ona kafanska, s dušom, već reanimirana zvezda devedestih, koja se vratila na modernu estradnu scenu pesmama na šatrovačkom, kreće da recituje u mikrofon. Pola sata. I, tu se završava njen večerašnji performans. Ljudi su obećali da će nastupiti, a ne nastupati. Logično.
Nadrndana hostesa se vraća, moli nas da ustanemo iz svog separea od mermera i zlata, jer dolazi jedan fini stariji gospodin sa svojim drugaricama, a svi znaju da je red da se ustaje starijima. Gospodin zaista dolazi, dok mi stojimo okolo kao unesrećena deca bez roditeljskog staranja. Sad mi je jasno zašto njegovoj fizičkoj pojavi treba baš ceo separe.
Posle još nekoliko sati pokušaja da se veseliš u moru ljudi koji su došli da bi se nadrkano zgledali preko sobe, polazimo kući. Nastaje problem sa računom, pošto očigledno niko od nas ne zna da smo u stanju da popijemo dve flaše vina po osobi i da ostanemo trezni. Posle još jedne intelektualne rasprave, dajem poslednje pare i odlazim.
Čekamo zajedno prvi jutarnji. Pitam se da li je moguće da sam, nekim čudnim putem, toliko ostarila. Da više ne znam kad se ulazi u klub, da se tamo ne igra, već pozira, da se separei iznajmljuju na sat i da svaki put kad trepnem, u stvari popijem čašu najskupljeg francuskog vina. Ma sigurno je do mene. Ili je ovo neki pojedinačni slučaj. Biće bolje drugi put.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
