Dve dosadne, izlizane i super-moderne reči dijagnoze: Zona komfora. Deluje kao da je to neko udobno mesto, na kome imamo sve što nam treba i toliko smo zadovoljni da ništa više i ne tražimo. Šta je tu onda loše? Zašto bi iko izlazio iz zone komfora i rizikovao neugodnosti, kad je savršeno zadovoljan?
Ali, dijagnoza nije u zadovoljstvu, nego u navikavanju na nezadovoljstvo. Zona komfora nije neki ogroman prostor, igralište za srce i dušu, za tvoje unutrašnje dete, šoping centar u kome imaš sve, a šoping je besplatan. Nego ono u čemu živiš, stavovi koje imaš, sputanost koju prihvataš i ne pokušavaš da je prevaziđeš, jer se bojiš da ćeš izgubiti i to što imaš, strah od izlaska na čistinu, na nepoznat teren, na mesto u svom životu sa koga možeš da kreneš bilo kuda, a ne znaš kuda bi krenula, ne znaš šta ćeš raditi i gde ćeš biti sutra i prinuđena si da boraviš u sadašnjem trenutku i ne brineš o sledećem. Zvuči divljački, zastrašujuće, necivilizovano, primitivno, užasno. Ko bi hteo da rizikuje da se nađe na vetrometini, kad može da boravi u svom ušuškanom svetu, makar on bio veličine kaveza za one malo veće ptice, u zoološkim vrtovima. I zato funkcionišeš, nastavljaš dalje, furaš tempom na koji si navikla i bez obzira na sve primedbe koje imaš na svoj način života, na svo nezadovoljstvo i neispunjenost, ne usuđuješ se da rizikuješ. Navikla si tako.
