Stalno brineš
Možeš li da zamisliš bezbrižan život? Ali ta jednostavna slika nije program tvog uma. To je slika deteta koje se po ceo dan igra, kad je gladno neko ga nahrani, kad je uplašeno i povređeno, neko ga uteši i pobrine se o njemu. Dete ne brine o sebi i to je bezbrižnost koju poznaješ, koje se sećaš. Kako da budeš bezbrižna, kad brineš ne samo o sebi, nego i o poslu, o ljudima koje voliš, o onima koji zavise od tebe? Odrasla, relativno samostalna osoba, ima hiljadu odgovornosti i hiljadu briga. Ali briga postaje navika, jedan od stubova tvoje zone komfora. Ustaješ svakog jutra, brinući što se opet nisi naspavala i što nemaš ni snage ni volje da odradiš jutranje vežbe, malo iskuliraš uz kafu brinući se da li ćeš stići na vreme na posao, dolaziš kod kuće iscrpljena, jer si čitavog dana radila (i brinula zbog učinka, zbog rokova, zbog šefa, zbog kolega) i pokušavaš da sebi prirediš malo opuštanja, da uradiš za sebe nešto korisno, da se posvetiš porodici, da spremiš ručak za sutra, da malo središ i da legneš, ako je ikako moguće, pre ponoći. I već brineš zbog toga kako će ti započeti sledeći dan, kako ćeš se opet osećati bunovno i neispavano i boriti se (i brinuti) celog dana… Brine te zdravlje, brinu te emotivni odnosi, brine te egzistencija – kad bi tvoja briga držala svet na okupu, niko drugi osim tebe ne bi morao da brine ni pet minuta.
