Ima jedna misao koju sam nedavno čula i urezala mi se duboko u podsvijesti. Autor je rekao da “Žene ne znaju što hoće, ali bi voljele da muškarac koji će im prići to zna.” Moram se složiti, jer je njegova teza samo još jedan u nizu dokaza o ženskim kompliciranostima i muškim jednostavnostima. Tako sam i ja, komplicirana žena dobila priliku za ekranizaciju ove tvrdnje na vlastitoj koži…
Žena koja ne zna što hoće…
…sam definitivno bila ja, pogrešno misleći da ja to ipak znam. Što onda ako sam single, kad mi je baš super? Nitko me ne zove svaki dan, ne šalje mi patetične poruke, ne pravi ljubomorne scene, mogu izlaziti sa prijateljicama kad hoću, oblačiti se po svojoj volji… i baš sam sretna! Samoj sebi sam rekla da ću se vezati nikad pa ni tad, navodno “nisam ja tip koji može biti u vezi”. Razvila sam i prezir prema parovima. Bože, kako su dosadni, pomislih često. Prosipaju tu svoju kvazi-ljubav nekom internetskom promocijom umjesto da se zatvore u četiri zida sobe i ostave svijet, te nas single-narod na miru. Jednostavno, muškarac kakav mi treba i s kakvim bih eventualno mogla podijeliti sebe – ne postoji, ponovno sam pogrešno mislila. Zapravo, ja sam emancipirana mlada ambiciozna žena i muškarac u mom životu samo će mi poremetiti organizaciju i disciplinu. I tako je meni samoj sa sobom bilo jako lijepo dok se nije pojavio…
