Kad pogledaš unazad, na svoja prijateljstva iz osnovne i srednje škole, najmanji broj njih se održao – ali dobro se sećaš bliskosti koja je u nekim periodima sa nekim osobama bila intenzivna. Ti i tvoja drugarica iz klupe bile ste nerazdvojne u višim razredima osnovne škole, ili u srednjoj, a sada ste se udaljile i izgubile kontakt. To se desilo spontano i obostrano, bez nekog naboja i prebacivanja i drago vam je kad se sretnete i na brzinu razmenite novosti, ali ni jedna od vas nema potrebu da obnovi prisnost i intenzivira druženje. Prosto, život vas je odveo različitim putevima (iako možda živite u komšiluku) i odavno nemate slična interesovanja, a ona nit koja vas je povezivala, istanjila se, oslabila i prekinula se.
Prirodno je da se ljudi razvijaju svako na svoj način i u svom smeru i to nije rezervisano samo za veze i prijateljstva iz detinjstva i rane mladosti. I kasnije u životu može da se desi da nekog ko nam je blizak, prosto nadrastemo. Nastavimo da se razvijamo, otkrivamo nove stvari, širimo perspektivu, menjamo percepciju, a bliska osoba ne želi to da radi, a možda naš način smatra čudnim i neprihvatljivim. I odjednom – nalazimo da više ništa zajedničko u odnosu ne nalazimo, a ono što nas je ranije povezivalo više nema snagu. Mi smo svoju energiju usmerili nekim drugim tokom i ona ne podržava odnose koji nas “vuku nazad” sa ljudima koji nas žele onakve kakvi smo bili i ne sviđa im se ono što postajemo i čemu stremimo.
Takvi prekidi odnosa su bolni, jer se ne odvijaju spontano, samim zakonom rasta i razvoja, nego su stvar izbora i svesti. Jedna osoba odbija da se osvešćuje i napreduje, insistira na svojoj zoni komfora, ne želi da menja svoja ubeđenja i njen mir remeti to što mi nismo zadovoljni tu gde jesmo, nego tražimo nešto više. Kada je ta osoba blizak prijatelj, partner, bračni drug, stvari postaju napete i bolne, a naša potreba da se oslobodimo balasta, dovodi nas do teških odluka i preuzimanja odgovornosti za prekidanje odnosa koji sputavaju naš rast i razvoj.
Simptomi prevazilaženja odnosa su jasni i nedvosmisleni, ali nam teško pada da se pomirimo sa tim da zaista treba da prekinemo neki blizak odnos i pokušavamo drugoj osobi da damo vremena, a sebe da ubedimo da treba da imamo strpljenja. Ali, menja se samo onaj ko mora, koga nešto iznutra tera i goni, a onaj ko bi trebalo da se menja da bi u razvoju dostigao onog koji odmiče – to nikada ne čini. Jer to nije motiv ličnog razvoja i nije način da se on inicira.
