Prema nekim istraživanjima, sa običnog druženja na nivo prijateljstva prelazi se posle nekih 200 sati druženja – to je oko 8 celih dana, a pošto ni sa kim ne provodimo 24/7, ovo vreme se rasporedi na dva, tri meseca druženja. Kolege i školski drugovi nam često postaju prijatelji, ali ne zato što sa njima provodimo mnogo vremena i imamo iste interese, nego zato što se među njima izdvoje oni sa kojima želimo da se viđamo i van radnog vremena i škole.
Površni razgovori, pa čak ni hobiji nisu faktor u uspostavljanju prijateljskih veza, ali duboki, sadržajni i smisleni razgovori jesu, a veoma je važan i sličan smisao za humor. Dakle, ova dva faktora – smislena komunikacija, poveravanje i razumevanje, kao i dobra zabava, smeh i duhovitost (i sadržaji koje u tom smislu cenite, kao što je recimo sklonost ka engleskom humoru, crni humor, cinizam, burleska) pečatiraju prijateljstvo, odnosno uzdižu ga sa nivoa druženja, na nivo bliske emotivne razmene.
Psiholozi smatraju da su naši kapaciteti za prijateljstvo ograničeni, upravo zato što je potrebno vreme i emotivno ulaganje – teško je imati više od tri, četiri osobe među bliskim prijateljima, jer je teško odvojiti vreme koje ćemo sa njima provoditi u negovanju tih odnosa.
Prema definiciji, prijateljstvo je emotivno blizak odnos, koji isključuje seksualnu privlačnost, koji nije koristoljubiv i zasniva se na potpunom prihvatanju nečije individualnosti. Sa prijateljima smo često slobodniji i komotniji nego sa emotivnim partnerima, jer nismo u poziciji da budemo povređeni, ili da povredimo, ne razmišljamo o tome kakav ćemo utisak ostaviti i ne plašimo se da ćemo izgubiti prijatelja zato što on ima i druge prijatelje osim nas.
