Tačno je da nas emocije koje ne preživimo, neće pustiti da živimo. Ali moramo tačno da prepoznamo koje su to emocije. Ako verujemo da su ljubavi rođene da umru, kako nam to ostavlja prostora za sutradan, kad nam dođe neka nova prilika, da je ne sabotiramo jer smo se do juče tešile kako su sve prave ljubavi tužne.
Pokušamo utehu da pronađemo u tragičnim stihovima; jer ako je Odisej napustio Penelopu da bi lutao morima, šta sprečava jednog Milutina da uradi to isto? (Samo zaboravljamo da Milutin nema nikakvo more u blizini i da on plovi malo drugačijim vodama). Dokaze ljubavi tražimo na najskrivenijim i najmračnijim mestima, tražeći izgovore zašto smo mi ponovo na kauču, umrljane od sladoleda i suzama?
Ono što uvek, ali uvek zaboravljamo je da pravimo razliku između slomljenog srca i povređenog ega. Povređen ego lečimo isto kao slomljeno srce, ali budući da to nije ista bolest, ne može nikako ni lek biti isti. Međutim, i kada jeste u pitanju slomljeno srce, ne sme nam “uteha” biti to da je ljubav rođena da umre. Najveća uteha koja postoji je da to nije bila ljubav, čim je umrla. Ako treba da otpatimo za njom možemo – ma možemo i da joj damo 40 dana ako će nam to pomoći. Ali ono što posle toga treba da shvatimo je da ako je umrla, nije sigurno bila prava. Ona ne soli rane, već ih leči. Ona nije tragična, već je večna.
Prava ljubav je rođena da da živi. Ne da umire ili preživljava. Već da živi i da rađa.
Naslovna fotografija: instagram.com/fashionsummerweek
Tamara Mladenović
