Odem, recimo, na stogodišnjicu mature. Iako mi se uopšte ne ide. Ne daju mi se pare i ne viđa mi se društvo iz srednje škole. Jeste bilo prijatno sresti neke ljude, koje retko viđam, ali neke druge situacije u kojima sam ih sretala bile su puno prijatnije, spontane i nisu zahtevale nikakvo kurtoazno ponašanje. Ali pošto sam već rešila da idem, jer da ga boles’ (jedan od onih nepobitnih Q argumenata zašto nešto treba da uradim), onda sam se potrudila da radim sve što se inače radi u takvim prilikama. Fotka se, popije se neko piće, popriča se sa ljudima, igra se, jede se. Ovo sa hranom je bilo utešno, malo. Izdržala sam par sati i zbrisala. I šta je meni to trebalo? Mnoge od tih ljudi stvarno volim da sretnem, simpatični su mi i dragi i poštujem ih. I bilo je nekih drugih prilika, žurki i okupljanja u kojima sam prilično uživala. Volim ja da se okupljam. Ali ne na stogodišnjicama mature. Ni na svadbama. Ni na sahranama. Ni na slavama. Ni na kolektivnim proslavama. Pa ipak to povremeno radim, jer eto.
Mora da sam malo nenormalna, kad izaberem da ne poštujem sebe, da bih ispoštovala nekog Qurtoaza. A možda me baš to čini pripadnicom normalnog sveta – ta vrsta nenormalnosti. I priznaću još i ovo – radije idem na sahrane, nego na veselja. To baš zvuči dosta uvrnuto, zar ne? Ali istina je da sahranama ne prisustvujem iz kurtoazije, nego zato da bih ispratila onog ko je otišao i zato što tu ne moram ništa da glumim – tužna sam i osećam gubitak, ili saosećam sa onima koji su pretrpeli gubitak. Na raznim veseljima često moram da glumim raspoloženje i zabavu i da prikrivam koliko se smaram i koliko jedva čekam da odem.
