Krajem dvadesetog veka dečko i šminkanje u jednoj rečenici značili su dve stvari – ili je dečko gej, ili je ekstremno mačo, pa je našminkao svoju curu putem oplavljivanja preko oka. A češće je značilo ovo drugo.
Tu foru sa šminkanjem putem pesnica smislili su muškarci, zato što njihova percepcija detektuje kao šminku samo ako je plavo na kapcima i crveno na ustima. Taj pojam o ženskom šminkanju potiče iz posthipi sedamdesetih, koje su u socrealističkom tumačenju glamura i kuloće značile da su senke plave, zelene i bele, a ruževi crveni, s tim što je ruž služio i kao rumenilo – tapneš po tri tufne na jagodice, pa utrljaš prstima. Podloge, puderi, korektori i ostali suptilni trikovi, koji služe da kad se kompletno našminkaš, ni jedan muškarac uopšte ne primeti da si našminkana, toga nije bilo. Tojest, toga nije bilo u socrealističkim torbicama za šminku.
Moja mama se tako šminkala. I sve njene koleginice i prijateljice. I moje tetke. I sve njihove koleginice i prijateljice. To je generacija žena koje su stasale u posleratnoj Jugoslaviji i za njih je frizura značila hladnu trajnu, dobro natapiranu, nalakiranu i nepomičnu kacigu od kose, a elegancija trapezasta midi suknja, sa najlonkama u boji kože, kroz koje su sa ponosom pokazivale dlakave noge. I šminka poput onoga što bi klovn smatrao umerenim i stavio na lice pripremajući se za neki krajnje ozbiljan ivent, kao što je sahrana, recimo.
