Juče je bio taj dan. Susret tuge i pogrešne situacije. Kada kažem “situacija”, mislim na mesto, vreme i radnju. Tuga je uvek ista, njeni vlasnici se razlikuju. Zbog toga neke tuge traže društvo, druge beže u samoću. U slučaju ove o kojoj pišem, prisustvo drugih je opterećujuće, čini tugu vidljivijom, kao belutak na suncu.
Kada poneseš tugu u svoje poslovno okruženje, nemoćan da je ostaviš kod kuće, nemoćan da je ostaviš bilo gde, zaista deluješ kao prikaza. Odudaraš, a to jeste ono što privlači pažnju. Obično iz kurtoazije, ponekad zbog istinskog interesovanja, bivaš darovan dugim, čak i nežnim pogledima, a zatim i pitanjima.
Moraš da govoriš, moraš da se preneš i smisliš neki osmeh, moraš da iscrtaš tu krivulju na svojim ustima i, u tim trenucima, obično najjasnije shvatiš koliko duboko si u nečemu drugom, u nečemu što sa smehom i vedrinom nema veze. Tuga se u tim momentima razmeće svojom snagom. Ne voli da gledaju u nju, ali se, kao iz inata, pokazuje.
U društvu, tamo gde te znaju i gde nisi prinuđen da dizajniraš sopstveno lice ne bi li skrenuo pažnju sa sebe, takođe si neuklopiv. Kao zamišljeni danski kraljević, figura u crnini okružena sjajem Elsinora. Bliskost olakšava stvari, ali tuga se buni. Smeta joj smeh, bezbrižnost drugih. Ometaju je glasovi, svaki ton joj se čini kao buka. I sasvim jasno svira povlačenje. Odlaziš, zadovoljan barem time što nećeš biti ispraćen nekom od fraza iz repertoara utehe za svaku priliku: Biće sve u redu, I to će proći, Glavu gore…
To tugu strašno nervira. Šta uljudnost uopšte znači, čemu služi? Ona je znak dobrog vaspitanja, nečeg naučenog i utvrđenog, ali može biti i puko odrađivanje. Olakšanje za onog koji izgovara, izvršavanje dužnosti koja čak nije ni dužnost. Kao elektronska čestitka mobilne telefonije za rođendan. Kapljica ljubaznosti iz automata. Nešto čemu ne veruješ. Samo klimaš glavom i sklanjaš se.
Grad je, tek, posebna priča. Osećaš da je brži od tebe. Čini se kao pozornica na kojoj si tako mali, kao širina čiji deo nisi u stanju da budeš. Ne možeš da mu se pridružiš. Možeš da pokušaš da se utopiš, ali, tu pod vedrim nebom, tu među stotinama ljudi koji nose stotine ličnih priča, tuga i dalje nije anonimna. I ponovo zjapi ta provalija između tuge i ostatka sveta. A zbog jedne među milionima drugih tuga, svet neće prestati da postoji. Zbog toga razumem usamljene šetače koji izlaze u suton ili kad konačno padne noć. Tišina miluje tugu, mada je dovoljno samo to što je ne naglašava. Mene to vodi Rusou, Valteru, Benjaminu, Bodleru i Džojsu.
Konačno, među sopstvenim zidovima, tuga je svoja na svome. Sve su joj forme dozvoljene: zurenje, hodanje skrštenih ruku od zida do zida, sedenje u ćošku, spuštanje brade na kolena… Možeš da joj tražiš muzičku podlogu, da razgovaraš sa njom, da pozoveš nekoga, ne slučajnog, već pravog, da porazgovarate svih troje. A možete samo da sedite i da ćutite zajedno.
Stendal je pravio razliku između istinske ljubavi i ljubavi-sujete. Razliku među njima pokazao je u svom velikom romanu “Crveno i crno”. Ljubav-sujeta je teatralna, zahteva scenografiju, ponosno predstavlja svoj zanos, ona je doslovno predstava za svet kojem mora pokazati veličinu onog koji voli. Ljubav kao takva je samodovoljna, nezavisna od auditorijima, nezainteresovana za sopstvenu refleksiju na druge.
Čini mi se da je tako i sa tugom. Neko uspeva da je sakrije do neprepoznatljivosti, neko je lako načini sopstvenim teatrom u kojem konačno igra glavnu ulogu uživajući u osvojenoj pažnji i naklonosti, mada ja u tu tugu ne verujem. A neko je, jednostavno, samo tužan.
Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”
