Na taj način se voli sve do prvog udarca. Posle toga najpre patimo, razdvajamo dušu od tela, umiremo živi i mislimo da je gotovo – kao onda kada smo bili mali i kada nas je bolela “tiba”.
I tome dođe kraj. Mnogi iz tog “bolnog doba” prerastu u hladnokrvne egoiste. Izađu poraženi iz ljubavi, pa daju sebi za pravo da poraze sve druge koji im kasnije priđu.
U tom nizu “kanibalizma” gde bezosećajno “žvaćete” sva srca koja vam neko servira na dlanu, naiđete na ono srce koje vas razdraži i koje ne biste nikada “pojeli”. E, to se zove “druga ljubav”.
No, drugi put volimo drugačije.
“Kako, zar ljubav nije ljubav ma gde i bilo kome da se desi?”
