Najzad mogu da kažem i to – preživela sam svoj prvi polumaraton! Bukvalno kažem “preživela” jer je agonija bila tolika da sam mislila da ću se nasred trke srušiti od uzbuđenja i to ne samo onog pozitivnog!
Dok sam trenirala sa SheRuns21k i adidas Runners Belgrade ekipom, nekako je sve izgledalo tako lagano i lako (šta ti je podrška i pozitivna energija!), a ja sam konstantno razmišljala o tome kako uživam u tome što radim i kako polumaraton neće još, imam vremena, ma šta mi je, opušteno.
Međutim, kada sam u petak uveče preuzela svoj polumaratonski broj, agonija koju sam maločas spomenula je počela. U meni se mešalo toliko osećanja da na kraju više nisam ni znala šta osećam! Trema, uzbuđenje, strah, neizvesnost, ponos, radost, nestrpljenje, briga… O da, drmala me je ozbiljna anksioznost zbog svega toga da sam na kraju čak i plakala jer mi je svega bilo previše! Samo sam jedva čekala da osvane ta nedelja, da stanem na start i krenem, pa kako bude, samo da se nešto već jednom desi!
Zbog svih tih uskomešanih osećanja, mislila sam da uveče neću moći da zaspim, međutim, spavala sam kako beba, a kada sam se u nedelju ujutru probudila, osetila sam i znala sam – spremna sam!
Ne znam kakav je tvoj stav po pitanju (polu)maratona, ali ja se zaista nikada nisam bavila time kako to izgleda, koliko ljudi učestvuje, šta se tu uopšte dešava, samo sam znala da je veći deo grada zatvoren i to je to. Zato, kada sam se pojavila na dogovorenom mestu nalaženja, bukvalno sam se šokirala koliko ljudi je već bilo tu, što trkača, što onih koji su pružali podršku. I tad mi se plakalo, ali samo zato što je sve bilo tako emotivno i divno da sam se u jednom trenutku zapitala zašto ovo nisam uradila ranije! Ja, koja ne da nisam potrčala u životu, nego ono… Onda možeš da zamisliš koliko me je sve to ponelo!
Kako smo se približavali startu koji je bio nedaleko od naše redakcije, tako je krenula muzika, ljudi sa strane su počeli da aplaudiraju i navijaju i samo se sećam da sam potrčala, totalno nespremno, onako u masi, nesvesna svega što se oko mene dešava. Sa Elenom sam se dogovorila da ćemo se sve vreme držati zajedno, da ćemo trčati svojim tempom jer nam je bitno da polumaraton završimo, a lako ćemo nekom sledećom prilikom popraviti prolazno vreme. Tako je i bilo. Sve vreme smo se držale zajedno, pričale, smejale se i neverovale šta mi to upravo radimo – bilo je fenomenalno! Nikada lakše nismo trčale, lagano smo oborile sve lične rekorde kada je reč o kilometraži koju smo tokom priprema istrčale i sve je izgledalo toliko lako da sam samu sebe korila što sam dramila za džabe par dana pre. Ali, valjda je to samo bilo olakšanje što sam se pokrenula sa mrtve tačke. Najzad.
Lično, najfascinantnije mi je bilo to koliko je ljudi zapravo došlo da nas bodri, što starih, što mladih, što onih najmlađih. Nekako, imala sam osećaj da smo okupljeni iz nekog jako lepog razloga, da smo nekako najzad ujedinjeni oko jedne pozitivne i motivišuće stvari. Svi su “bacali pet”, dovikivali kako nam je ostalo samo još malo do kraja iako smo bili tek na drugom, trećem kilometru, muzika je bila tako dobra da te je automatski bustovala da potrčiš malo brže… Energija i entuzijazam su bili neverovatni!
Elena i ja smo se dobro držale do nekog 13. kilometra kada je prema osmišljenoj trasi na red došao Most na Adi koji nas je ubio u pojam! Ne znam da li si svesna toga, ali taj most nema kraja, bukvalno! Prelazi se zaaauveeek! Pa ipak, kada smo se tu okrenule i pošle nazad ka Brankovom mostu i cilju, i bukvalno i metaforički nas je obasjalo sunce jer smo postale svesne toga da smo prešle i više od pola polumaratona i da se cilj bliži. Umorne ali dodatno motivisane, nastavile smo da malo trčimo, malo brzo hodamo, bodreći jedna drugu kako nam je ostalo još samo malo!
Poslednja dva kilometra su takođe bila pakao – tako blizu, a tako daleko! Jednostavno, više ne osećaš ništa, ni jedan jedini mišić, jedva stojiš na nogama, ali publika je i dalje tu da te podržava i navija za tebe jer je u tom trenutku zaista ostalo još samo malo, a tebi onda bude glupo da nastaviš da se vučeš kao prebijen pa potrčiš doslovno poslednjim atomima snage. Sada mi je žao što zajedno sa Elenom nisam prošla kroz cilj, ali u tom trenutku sam samo želela da najzad stignem. Bilo je tri sata kako smo bile u konstantnom pokretu, a više od pola tog vremena smo provele trčeći bez prestanka.
I onda, osim suza radosnica što sam najzad završila svoju trku života koja mi je stvorila pravu zbrku u glavi, desilo se ovo – medalja! Moja prva. Nadam se ne i poslednja!
I da, sve devojke okupljene oko SheRuns21k programa su osećale isto!
Jedno moje veliko “ako mogu ovo, mogu SVE”! (Dragana)
Od “Ni u ludilu ne bih trčala polumaraton” do medalje u ruci. Ja sam i dalje level nevera da sam čekirala ovaj poduhvat sa bucket liste, a još više da sam zavolela trčanje! (Elena)
Žene koje su zavolele trčanje. I jedna drugu. (Dada)
A kako bismo sumirale celokupan projekat SheRuns21k?
“Da je lako, nije ni malo! Prvi treninzi su mi bili najteži i mislila sam: “Ma nema šanse da izguram sve”. Jedno sjajno iskustvo ne samo da testiraš sebe koliko si spremna fizički, nego i psihički… Ali ekipa AR je tako sjajna, pozitivna energija… Svi te bodre na svakom treningu i ne možeš da odustaneš samo ideš dalje. Polumaraton uz celu ekipu mi nije toliko teško pao, jer kako sam rekla, svi su tu iz tebe, bodre te, guraju, ta neka energija lepa i 21km je tu! Idemo dalje, sledeći polumaraton u nekom drugom gradu! Želja mi je da trčim u Barseloni, pa eto novih ciljeva!” (Jelena)
“Prijavila sam se za program iz čiste radoznalosti, da vidim da li sam zaista mentalno sposobna da trčim, jer fizički znam da mogu. Prvih mesec dana nisam i dalje osećala neku ljubav prema trčanju, a onda je samo kliknulo i sada nemam nameru da stajem. Ekipa, treneri i pejseri su fantastični, motivatori, podrška… Devojke iz programa su se toliko združile, pa je i to druženje dodatni motiv za dolazak na trening. Negde sam pročitala: “dođi zbog ekipe, istrči zbog sebe” – i to je zaista to! Ova sreća posle istrčanih 21km samo daje motivaciju za dalji rad i naravno da nastavljamo da dolazimo na treninge!” (Jeja)
Fotografije: Miloš Manojlović
Video: WANNABE MEDIA, Vesna Kojić
Naslovna fotografija: instagram.com/cladandcloth
Ivana
