Iz nekog razloga, nama ženama je izgleda uvek lakše da dajemo, nego da primamo. Vaspitanje, genetsko nasleđe, ženska priroda ukroćena i izvitoperena uticajima koji nas oblikuju od rođenja. Sve ono što nismo sto posto, autentično mi, biće, duša, energija…
Ako smo na nekom nivou ubeđene da ne zaslužujemo ljubav, da nismo dovoljno dobre, da ne ispunjavamo očekivanja i standarde, šta je onda ono što zaslužujemo? Adekvatnog partnera, u najmanju ruku. A onda se ispostavi da je adekvatan onaj koji nas muči, baš kako verujemo da zaslužujemo. Uskraćuje nam pažnju, kritikuje nas, izdaje, ignoriše. Pruža nam sve ono što nešto u nama prepoznaje kao ljubav, iako zdravim razumom kontamo da je to daleko od ljubavi koju stvarno zaslužujemo.
I onda se mučimo dodatno, mrzeći sebe što smo tako slabe, što ne umemo da se otmemo, što ne možemo da raščinimo ono što nas čini nezaslužnima, zatvarajući krug bespomoćnosti, koji dobro poznajemo, jer smo u njemu odrasle. Ne možemo da pređemo preko toga jednim velikim korakom, da prevaziđemo sva sputavanja i nedavanja koja smo primale, jer nije bilo ničeg drugog za primanje. Možemo da se pobunimo, ali to nije dovoljno. To je samo suprotno od krotkog prihvatanja mučnog položaja. Ali možemo da učimo. Da upoznajemo sebe u svim mučnim odnosima, da razumemo zašto ih prihvatamo, da pronalazimo uzroke i sagledavamo posledice. Da učimo lekciju po lekciju.
