Imam mnogo odeće koju više ne mogu da nosim, koja je odlično stajala nekoj drugoj Jovani, onoj Jovani iz nekog drugog života. Ova Jovana se ugojila 15 kilograma i pokušava da se pomiri sa tim, a nekad baš i ne ide. Jedna od najgorih stvari kod gojenja je kad probaš da obučeš nešto od odeće koja ti je nekad pristajala, farmerke koje više ne možeš da zakopčaš, haljine u koje više ne možeš da staneš, odeća koju si nekad volela da nosiš i koja ti je čak i bila komotna – sad zateže.
Znam već koje će reakcije biti na ovo. Jedno je “ko ti je kriv što si se ugojila” i “probuši kašiku, pa smršaj” – što pokazuje da ste izuzetno neempatični i ponašate se kao da ste otkrili toplu vodu. Drugo je, “pa, samo kupi veću odeću, nemoj da praviš dramu od toga”, što je daleko zdraviji pogled na svoje telo, koji meni baš i ne polazi za rukom.
View this post on Instagram
Deo mene ne želi da kupi veće stvari, jer to znači da sam se pomirila sa identitetom osobe sa viškom kilograma. A ne ostaje mi se u ovom telu i ne želim da boravak u ovom telu sebi napravim prijatnim, jer ako bih to učinila, možda u tom telu ostanem duže.
I već vidim kolutanje očima moje psihoterapeutkinje. Šalim se, previše je ljubazna da bi kolutala očima, ali znam šta bi rekla: da tek ako prihvatim svoje telo takvo kakvo je, biću na putu da ga promenim. Prvi korak jeste ljubav prema sebi i to kad čujem – koluta mi se očima.
