Shvati to kao izazov, izađi iz zone komfora, blablabla… Neću tako da posmatram stvari i da ponavljam kao papagaj, ono što mi serviraju osobe u koje nemam poverenja, jer ništa ne moraju. Neću da izlazim iz zone komfora. Hoću da sve što jesam, sve što moram, sve što radim, kuda idem i čime se služim bude moja zona komfora. Hoću da proširim svoju zonu komfora toliko da budem komotna sa svim svojim moranjima.
A ponekad imam utisak da ako se još samo malo otvorim za još prihvatanja, razumevanja, shvatanja, uviđanja, saglasnosti – ako još samo malo više otvorim svoj um i prosvetlim svoj duh – da ću da se ispovrnem naopačke i ostanem van pameti zauvek, da će od mene ostati samo jedno prošireno srce, koje neće umeti da preživi toliku promaju od tolikog otvaranja.
Naljutim se, postavim granice. Pobunim se. U svoja četiri zida.
Zašto ja moram sve i svakog da razumeeeem?! Zašto svi meni pričaju o svojim problemima?! Zašto svi očekuju da im ja kažem nešto pametno?! Zašto se beče na mene i vređaju se kad im kažem da mi se skinu i da nemam ništa za davanje i da mi trenutno sve što imam, treba za mene?!
Zašto? E pa, zato što moram.
Moram da ispunjavam svoju svrhu, makar na zaobilazne načine, moram da budem link, kondenzator, katalizator. Moram da budem to što jesam, da se ne bih posuvratila kao čarapa, da se ne bih rasparala i raspala, da bih ostala ono što jesam i kad menjam agregatno stanje, kad se raspadam iznutra, kad se osećam potrošeno, bolesno, povređeno, sluđeno, kad zaboravim ko sam i nije mi baš jasno šta sad, dođavola, moram…
