U sudbinu ne verujem. Verujem u trenutak, u to da sve konce držimo u svojim rukama. Dobro, ponekad ih pustimo, imamo razno-razne izlete, ali ipak ih se nekako opet domognemo i gospodarimo svojim prostorom i vremenom. Obrtala, okretala, uvek se nekako vratim izvornoj ideji da rođenjem ne dobijamo neki unapred određen put koji moramo da pređemo, već da smo sami kreatori sopstvenog. Dakle, sve što radimo na tom putu nije proizvod neke više i neobjašnjive sile, već proizvod nas samih. Naših htenja, pravih i pogrešnih odluka, emocija, razuma.
Zvezda vodilja mog puta jeste jedna mudrost, koja je ujedno i živa istina – kako seješ, tako ćeš i da žanješ. Razmišljala sam ja o sudbini mnogo puta. Zato što za određene događaje u svom životu nisam imala nekog logičnijeg objašnjenja od onog lakog, da je sve to zapravo plod nečeg uzvišenijeg, nedokučivog, neobjašnjivog. I taman kada sam bila na ivici da se zakunem da sudbina ipak postoji, dolazilo je do neverovatnih obrta i raspleta, i tako sam bivala vraćena na početak cele priče o neopipljivom fenomenu.
