Potreba za sigurnošću je ono zbog čega ostajemo u zoni komfora, čak i kada uopšte nismo zadovoljni i shvatamo da je potrebno da nešto promenimo.
Nije nam dobro, ali znamo na čemu smo – nema nepoznatih situacija sa kojima treba da se suočavamo, nema izazova, nema iznenađenja. Tu gde smo, sigurni smo, jer to smo naučili da podnosimo. Ali zašto podnosimo? Jer verujemo da nam ne može biti bolje. A u to verujemo, zato što ne verujemo u sebe.
Situaciju u kojoj smo se zaglavili detaljno poznajemo. Boravimo u njoj iz dana u dan i navikli smo na nivo nefunkcionalnosti i bola koji znamo. Iako nam je u sopstvenoj zoni udobnosti krajnje neudobno, sigurni smo da je taj položaj održiv – tu smo i izdržavamo nekako. Ako iskoračimo i pokušamo nešto drugo, nema nikakvih garancija da će biti bolje, a strah nam govori da sigurno može biti gore. Mi ne znamo šta nas čeka van granica zone komfora, a neizvesnost je zastrašujuća. Promena je zastrašujuća.
Bojimo se da rizikujemo, iako postoji šansa da popravimo svoj život, jer takođe postoji šansa i da izgubimo ono malo što imamo. Možemo dospeti na dno, sa koga više ne bismo umeli da se pomerimo, bojimo se. Možda nam je loše, ali nije nepodnošljivo. A ako postane nepodnošljivo, šta ćemo onda? Možda ćemo morati da se borimo da nam opet postane podnošljivo, umesto da nam bude bolje od toga. Da se mučimo da opet dosegnemo ono što smo već imali – a zbog toga ne vredi rizikovati.
Tako nam govori strah, nesigurnost i nedostatak samopouzdanja. A oni vrlo ubedljivo govore. Ono što govorimo sebi, da bismo se utešili, jesu laži.
