Kako nam nije toliko loše. Plata je mala, ali ni drugima nije bolje, takva je situacija. U kreditima smo do guše, ali svi tako žive. Treba da budemo realni, da ne talasamo i ne očekujemo nemoguće, jer iako nam nije dobro, imamo krov nad glavom i šta da jedemo. Mnogi nemaju ni toliko. Ne treba da gajimo velika očekivanja i da jurimo za nekakvim snovima, da se ne bismo razočarali. Ne treba da tražimo, da ne bismo bili odbijeni, ne treba da počinjemo ništa novo, dok ne rešimo probleme koje imamo. Još nije trenutak, biće bolje, ukazaće se prilika. Smišljamo izgovore u koje želimo da verujemo, jer nam je lakše da verujemo u bedne izgovore, nego u sebe. Poistovećujemo se sa bedom, jer ako nešto nemamo, onda verovatno to i ne zaslužujemo. Tešimo sebe prosekom, niskim standardom, skromnošću, sigurnošću. To je kao da pokušavamo nekog da oživimo, tako što ćemo mu, umesto maske sa kiseonikom, pritisnuti maramicu na nos i usta. Davimo se u živom pesku, ali ako se ne pokrećemo, tonućemo sasvim lagano – bitno da je glava na površini, iako je telo nepomično i utrnulo.
Srce kuca sve sporije i njegov šapat skoro da više ne dopire do uma. Želje srca postaju izbledeli tragovi prošlosti i sve je teže naterati krv da prostruji, probuditi strast za životom. Umrtvljeni smo. Anestezirani. Ali govorimo sebi da nismo loše i na taj način, laž je uverljivija. Ako nismo loše, to možda ne znači da smo dobro, ali dovoljno je dobro ako nismo loše.
Iz milion razloga ostajemo zaglavljeni u sve tešnjoj zoni komfora, čak i kad se panični glasić srca sa pridavljenom vriskom probije do uma i podigne uzbunu. Znamo da bi trebalo nešto da preduzmemo, ali ne osećamo da smo sposobni da bilo šta učinimo. Kada nas nešto inspiriše mogućnošću, u strahu ustuknemo od tih oživljavajućih ideja i nabrajamo sebi zašto je nešto nemoguće i neizvodljivo. Odbacujemo svoju moć i prepuštamo se nemoći. Tako je lakše. Tako se osećamo sigurno. Možda nas ne čeka ništa bolje, a možda za nas i nije ništa bolje.
Svodimo se na meru svoje zone komfora. A zona se sužava oko nas i svodi se na kavez. A kavez postaje mera raspona naših krila. Ako izletimo iz kaveza, možda ćemo pasti, jer smo zaboravili da letimo. I možda više nećemo moći da se vratimo. Zato nam je bolje tu gde smo – znamo gde smo. Sve van zone komfora je zastrašujuća neizvesnost, rizik i opasnost. Nismo mi za to. Nije to za nas.
Verujete li vi zaista u to? Hoćete li zaista zameniti veru u sebe verom u nemogućnost? Čijim to glasom sebi govorite laži, opravadanja, zavaravanja? Zašto ste ptica, ako prihvatate kavez i odbacujete krila?
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
