Ja sam jedna brbljivica velikog srca. I tako je oduvek bilo. Kada sam bila prvi razred osnovne škole, učiteljica me je iz prve klupe prebacila u poslednju jer, eto – sirota žena nije više znala kako da izađe na kraj s mojim dugačkim jezikom. “Barem ne moram da je slušam.” Onda nije znala šta da radi s mojim velikim srcem – nijedno odgovaranje lošijih đaka iz poslednjih redova nije moglo da prođe bez šaputanja. Imala sam sve petice, a želela sam da i oni dobiju veću ocenu.
Školovanje sam privela samom kraju, ali i dalje pričam “kao navijena” i šapućem, ovog puta – za veći osmeh. Ima tu u kraju jedna poslastičarnica. Mala, neugledna, sa sivim pločicama. U njoj radi jedna ljupka ženica sa borama oko očiju i širokim osmehom. Kada god prođem tuda, uzvratim joj osmeh i dobacim da je slatka. Zaista jeste.
Verujem da sitnice čine veliku sreću i da je lako biti sam svoj majstor u tom umeću. Volim da čitam, volim da pričam – najmanje (doduše, nama, studentima, često i najviše) što nekome mogu da poklonim jeste lepa reč. Vredi beskrajno mnogo, košta tričavo malo – nekoliko trenutaka truda i nula dinara. Pomislite, okrečite bojama ljubavi, upakujete u najlepše želje i izgovorite.
Po prirodi sam rasipna, pa kada imam – trošim nemilice. Pošto je vreća sa rečima bez dna, posebno sam rasipna. Prema sestri – u trenucima kada mislim da će mi srce pući od ljubavi. Prema baki – kada mi sa svojih 76 leta spremi koh. Prema profesorki – kada sa ushićenjem priča o novoj generaciji studenata. Prema tetkici sa hodnika – kada prizna koliko se plaši za zdravlje supruga. Prema kasirki u radnji – kada se hvali sinovljevom ženidbom. Prema radnicima Gradske čistoće – kada brinu o našem gradu dok drugi spavaju. Prema drugarici – kada joj pohvalim frizuru, dok je svi druge kude zbog kilograma viška. Prema treneru – kada ima volje da me bezvoljnu ubedi da vežbam. Prema simpatiji – kada me nervira i stavlja na slatke muke. Prema komšijskoj deci – kada kredom ukrase čitav ulaz. Ma, čak i prema toj zgodnoj, slučajnoj prolaznici, koja ima noge kao da je upravo sišla sa piste.
Moje drugarice su čarobne... I želim da to znaju!
Pustite mašti na volju – pozovite roditelje i recite im da ih volite do ludog obožavanja, pošaljite poruku voljenom muškarcu i otvorite mu oči – hej, pa on je zgodniji od Džejmsa Bonda (James Bond) u najboljim godinama, priznajte tom ćutljivom štreberu koji se pretplatio na mesto u prvom redu da je pametniji od onog malog Indijca koji je inteligentniji od Ajnštajna, šapnite tetki za nedeljnim ručkom da je lepša od mis Amerike.
Do sada ga niko, osim profesora, nije pohvalio kada jednačinu sa bezbroj nepoznatih reši u sekundi. Ja ću!
Ta divna ludost koja se zove govor spone među ljudima može da stvara i razara. Biram da pobedi stvaranje. Razaranje je za male ljude. Nekada je samo reč, možda baš tvoja ili moja, dovoljna da unese sunce u nečiji kišni dan. Kad god nađeš zgodnu priliku, tad lepu reč posadi. A reči su blagorodne, pa će te nagraditi. Osmeh za osmeh, čokoladica za bananicu, lepa reč za još lepšu!
Izvori fotografija: mywedding.com, thecampuscompanion.com i quikhelptucson.com
Tamara Stančev želi gužve, lude zabave i tako voli noć i drago kamenje. Ona ima plan da osvoji svet, u njenim očima je reka duboka. Ona voli čisto ko devojčica.
