Svima koji su iole upoznati sa umetnošću i njenom istorijom, poznata je informacija da je Zapadni svet još od 19. veka fasciniran Istokom, da pokušava na ovaj ili onaj način da ga prisvoji i osvoji, i u neku ruku približi, i da je u toj devetnaestovekovnoj pomami za Orijentom i svim onim što je pod njega spadalo (a to je sve što je Istočno i samim tim egzotično) Japan zauzimao dosta visoku poziciju kada je fascinacija u pitanju. Japanizam i ljubav prema kulturi, umetnosti, odeći zemlje izlazećeg sunca je dakle viševekovna, tako da nije ni čudo da je danas situacija ista. S druge strane, prilično je poznato i da su Japanci ti koji su još 80-ih pomerili modnu scenu i uveli nešto sasvim drugačije, unoseći inovativnost, i veoma avangardni pristup modi u same komade. Od Rei Kawakubo i Yohji Yamamoto, Junya Watanabe i Issey Miyake – japanski dizajneri su sinonim za avangardu i novinu, i opšte mesto koje poštuju i ka kom se često okreću mnogi zapadni dizajneri. Ono što svakako jeste zanimljivo je da sve njih, i njihove raznovrsne, radikalne i često prilično ekstremne komade odlikuje zapravo prilično kozistentan i jasan narativ, i isti komad koji spaja tradicionalno i moderno. Vitalna komponenta koja se zove – kimono. Da, kimono i on ne samo što prestavlja nepresušan izvor inspiracije za japanske umetnike, već njegov uticaj na modu se nastavlja iz godine u godinu. Od fascinacije devetnaestovekovnih dama, koje su ih donosile sa dalekih putovanja, preko avangardne generacije japanskih dizajnera koji su ga iskoristili kao simbol spajanja novog i starog do današnjih kolekcja brendova i dizajnera kao što su Gucci, Galliano, Rick Owens i drugi.
