Klasični kimono pravi se od kombinacije svile i pamuka, gde je onaj napravljen kompletno od svile i to ručno, svakako najluksuzniji i nešto što malo ko može sebi da priušti. Naravno, tokom vremena materijali i tehnike su se menjali zajedno sa dizajnom. Vuna je putovala na istok, svila na zapad i u tim trgovinama i razmenama u jednom trenutku je došlo i do mešanja i hibridnog oblika, koji se boji na poseban način, kata-yuzen. Najčešći paterni tradicionalnog kimona su cvetni, ili “vijugavi” ali tokom ranog Showa perioda (tokom 20-ih i 30-ih) japanske kimono zanatlije su neretko pozajmljivale šare koje su se mogle pronaći u umetnosti tada aktuelnih stilova Art Nouveau i Art Deco i na još jedan način povezivali Zapad i Istok.
Prva ozbiljnija pomama za kimonima i generalno japanizovanim komadima, kimono-stilu u modi, u skorijoj istoriji je i bila baš tada, tokom 20-ih kada su dizajnerke poput Else Schiaparelli i madam Vionnet donele krojeve ovog stila u savremenu modu. Kako su to uradile, otvorile su vrata koja se nikada od tada nisu zatvorila. Delikatni krojevi, rukavi koji nežno padaju, su i danas često viđeni na pistama ali i ulicama. Ono što je posebno zanimljivo je da od tada, dizajneri širom sveta predstavljaju svoje viđenje kimona, redizajniraju ga i eksperimentišu, bilo sa krojem bilo sa tekstilom. Od pariske mode 20-ih i Vionnet, Chanel i drugih do Galliana.
Kimono je igrao ključnu ulogu u formiranju savremene japanske dizajnerske scene, kakvu danas poznajemo, uticajući na izbor tkanine i krojeva. Issey Miyake, Rei Kawakubo ispred Comme des Garçons i Yohji Yamamoto su samo neki od dizajnera koji su ozbiljno shvatili uticaj kimona i iskoristili ga u mnogim prošlim ready-to-wear kolekcijama.
