Beograd, Pariz, Gabon, Librevil, Požanti.
Znači, kod Albukerkija levo?
Vrata aviona su se polako otvarala, dok se vlažan vazduh navikavao na njegova pluća. Kročio je na pistu, malo se pognuo da ne smeta drugim avionima dok sleću, i ušao u obližnju… jedinu zgradu. Malo pasoške kontrole, nekoliko pitanja o tome zašto je on zapravo ovde, jer u Gabonu turizam ne postoji, i već je ulazio u taksi. Malo je lošije skretao udesno i vrata su imala tendenciju da se otvaraju u oštrim krivinama ulevo, ali on je zaista voleo avanture, tako da je zapravo uživao. Čuvar je sa velikim osmehom otvorio kapiju i poneo mu torbe u kuću, gde su ga čekali kumovi.
Shvatio je da su one priče o veselim afričkim narodima, koji po ceo dan igraju i vesele se – potpuno tačne. Dobro, nije to baš tako, ali sredom bi iz džungle stizale pošiljke palminog vina i tada bi se lokalno stanovništvo skupljalo na obali/luci, pilo, pevalo i igralo do besvesti. Kada kažem lokalno stanovništvo, mislim na zaista uvek nasmejane Gabonce, zaista divne ljude, koji zaista uživaju u životu iako su siromašni. Pored njih su tu Francuzi, uglavnom diplomate, i iznenađujući broj Jugoslovena, koji uglavnom vode neke građevinske firme. Bacio je pogled u daljinu i video desetine naftnih platformi, sve velike svetske kompanije bile su ovde, jer ovde je bilo nafte i para koliko i u Dubaiju. Taj mali grad na ostrvu Manđi, pola stepena južno od ekvatora, iznenađujuće dobro asfaltiran i okružen plažama… taj gradić je zaista raj.
Ovo je ekvator!
Naravno, prave avanture su tek bile pred njim. Dok je čamcem prolazio kroz zaliv na putu ka ušću reke Ogue, stotinak metara sa leve strane iz vode je iskakao mali grbavi kit. I mama mu je sigurno bila u blizini, jer ovaj zaliv grbavi kitovi redovno posećuju da bi se… kako god da se to zove kod kitova. Kako se čamac spustio sa blagih talasa Atlantika u mirne vode rečnog sistema, ostao je bez daha, jer prelepu divljinu kao što je ova nije posetio ni Ber Grils (Bear Grylls).
Jednostavno savršeno
Reka se granala na desetine manjih, a on je doživljavao filmske scene – kajmani koji sa ostrvaca rastinja klize u vodu, jata papagaja na krošnjama drveća starog stotinama godina i uši nilskih konja koje vire tu i tamo. U jednom trenutku se čamac malo nasukao na peščani sprud, pa je uskakanje u mutnu vodu bilo neophodno ne bi li ga pogurali. Sva sreća pa je njegov nivo straha i dalje bio podešen na “Beograd”, jer, uskakanje u vodu sa nilskim konjima… pa, recimo samo da je brži od čoveka, u vodi i na zemlji. Rastinje koje se nadvijalo sa obale smenjivalo se između džungle i niskog papirusa, sa ponekim šumskim slonom (da, to postoji) koji je uživao, ne obazirući se previše na čamac. Do večeri su stigli u pecaroški kamp, koji je ležao na peščanoj plaži, koja se kilometar dalje ulivala u okean. Generator za struju se gasio u jedan posle ponoći. Bilo je oblačno kada se probudio negde oko četiri sata (ili je bar mislio da je toliko sati) i doživeo nešto zaista neobično – potpuno odsustvo svetlosti, mrak kakav nije znao da postoji.
Uuu, slon
Njegov put se nastavio do vodećeg svetskog epidemiološkog centra za tropske bolesti, koji je bio skriven duboko u džungli, do mesta koje je veliki Albert Švajcer (Albert Schweitzer) osnovao pre sto i jednu godinu, mesta gde je njegov kum devedesetih bio direktor i deo tima koji se među prvima susreo i, uz pomoć američkog centra za kontrolu bolesti (CDC), borio sa virusom ebole. Stajati na jednom takvom istorijskom mestu, skrivenom od ostatka sveta nepreglednom džunglom, videti Albertovu laboratoriju… Shvatao je gde se nalazi.
Doktore, je l' biste mogli samo da...
Njegova avantura nije bila ni izbliza gotova. Zapravo, tek je počela. Spuštao se ka svom čamcu, stavljajući naočare za sunce na najboljem mestu na ovoj planeti…
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
