U jednom trenutku sam otkrila kako imam sav potencijal da postanem zla babuskera, od onih što im sve smeta (a naročito svi oblici manifestacije mladosti), što idu okolo i dele ljudima (naročito bliskima) obilne tovare osećanja krivice i stida i uplašila sam se. Prepala sam se da će me mračna strana preuzeti pod stare dane, da će me preobratiti i prisvojiti – ne obećanjem moći i dvoseklih svetlosnih mačeva, nego izvesnošću nemoći i uzaludnih gestova borbenosti pred licem sudbine. Ono, kao, šta sam kog đavola postigla što se celog života trudim da budem fer, da razumem, da negujem plemenitost i velikodušnost, da dajem sve od sebe, da širim ljubav i nežnost, da se klanjam istini i samo istini i da istrajno donosim smisao u ovo odvratno rasulo od života među ljudima?! Šta sam postigla? Imam li nekog ko će mi reći “odmori se, ja ću”? Ko će me pitati “šta ti treba, šta mogu da uradim za tebe?” Ko će mi reći “uradila si dovoljno za druge, vodi računa sad računa o sebi i odjebi sve ostalo?” Dobro, imam. U ime istine, moram da priznam da imam – to su moje divne prijateljice i mnoge druge divne žene koje poznajem, ali one imaju svoje živote i svoju borbu da sačuvaju sebe, da se ne potroše i uruše pre vremena i ono što možemo jedne drugima da pružimo uglavnom je razumevanje i bodrenje.
