Ostali u mom bliskom okruženju su dosta stariji i dosta mlađi od mene i treba im moja pomoć, moje vreme, moja pažnja, podrška i razumevanje – sve ono što sam uvek rado davala i sa čim sam sada u deficitu. Oni stariji od mene sećaju se kako su u mojim godinama bili mladi i mogli da pomeraju planine i čupaju volovima repove i nije im baš jasno zašto se ja osećam tako slabo i nemoćno i kako sam se to toliko potrošila – u njihovo vreme klimakterijum nije postojao. Kunem vam se da nije. Šizelo se, bolovalo se, ali uvek je bilo prečeg posla nego da gledaš sebe, osim kad zaglaviš u bolnici, pa nemaš kud. Nije bilo nikog ni da im kaže da vode računa o sebi, da gledaju sebe, da odjebu sve ostalo, prosto ljubav prema sebi i briga o sebi nije bila u modi. Kad ti nešto fali, stisneš zube, gledaš da pomogneš sebi i da izdržiš kako znaš i umeš i gledaš da drugi ne primete da ti nešto fali. Zatvoriš se iznutra i ne prepispituješ svoja osećanja, a niko te i ne pita kako si i da li možeš i onda se hraniš inatom i besom i prkosom i postaneš zla babuskera po svim parametrima. Ili nekako uprkos svemu uspeš da sačuvaš duh i mudrost, da prihvatiš i nastaviš da prihvataš sve što dolazi i da istrajavaš dok ne padneš u davanju i oplemenjivanju, u osmišljavanju ovog brutalnog poprišta zvanog život. Da ostaneš ratnik svetlosti i ne pređeš na mračnu stranu.
