Možda ću i ja uspeti. Ali moja posvećenost kultu istine ne dozvoljava mi da sebi pričam bajke. Istina je da se osećam loše i bespomoćno. Istina je da mi treba razumevanje, pomoć i podrška i istina je da ih ima, ali sasvim nedovoljno. Umorila sam se i moram da stanem i da se odmorim. Jebe mi se što su svi tanjiri prljavi, danas nisam imala snage da ih operem. Ni juče. Ni prekjuče. Da, imam decu koja ponekad hoće da pomognu. Kad ih ne mrzi i trenutno nemaju pametnija posla. Odlično, vrlo poučno. Da li su oni sebični? Verovatno jesu, ali ko ih je tako vaspitao? Pa sad je vreme da primenim to isto vaspitanje na sebi. Ne mogu, mrzi me, imam pametnija posla. Uključite se i odradite sami ono što znam da možete i umete. Ponekad se ljute na mene, nervira ih što sam tako mlitava i kažu mi da sam utripovala da sam baba. Ponekad podele zadatke i urade dosta toga. Ponekad se zabrinu za mene, a ponekad ih zabole za mene. Imaju svoje živote, obaveze, interesovanja, tako i treba, samo napred. A ja imam legitimno pravo na sebičnost, na zahteve, na postavljanje granica, na odjebavanje svega što me gnjavi, iscrpljuje, maltretira. Imam prava da sve pojednostavim, koliko god sam u stanju. Jer nemam protiv čega da se borim, čemu da prkosim i inatim se, to nije koncept istine kojoj se klanjam. Moram da pustim i da dopustim, da pronađem sebe na svojoj strani, koja nije ni svetla ni mračna, nego moja. Svi mi nešto predlažu i savetuju, izgleda da ne vide da išta činim, pa ih to uznemirava. A ja sam u poslu preko glave, prihvatanje, posmatranje, prilagođavanje, otvaranje onome što dolazi zahteva svu moju pažnju, vreme i snagu. Neka sila bude sa svima vama, ja ovde skrećem sa ratničkog puta, jer tu vidim neke stazice, kojima ću samo lagano da šetkam. Ako imam neku misiju koju treba da ispunim, pa, možda ću se vratiti kad završim šetnju. Ili neću.
Izvor fotografija: instagram.com/mood70s
Aleksina Đorđević
