Nervoza, ljutnja, bes i kritike, kritike, kritike. Nema dijaloga, ili si za ili protiv, ili si sa mnom ili protiv mene. Ljudi razbijeni udaraju jedni o druge. Strah od korone, strah od gladi, strah od zatvaranja. Lepo su nas porobili njime. A kada zavlada strah, uzmiče ljubav i saosećanje. Da li je moguće da koronu nismo mogli da preživimo bez informacije o svakom obolelom i umrlom od Tajlanda do Brazila? Da li će iko na svetu odgovarati zbog bačene atomske bombe straha na ceo svet, zbog poigravanja i trovanja ljudskih duša? Je l’ moguće da je kod njih ubijena svaka mrvica krivice i griže savesti?
Kako li je tek mom kumu i njegovim kolegama u bolnicama? Traka bola se ne zaustavlja već godinu dana. Nepregledni sati neizvesnosti, borbe, bespomoćnosti. Šta li radi njihova duša sa svim ovim teškim iskušenjima? Mogu li da je umire reči: Dao sam sve od sebe? Da li može to da olakša petu smrt u danu?
I u trenu se u meni zapali plamen mojih topličkih ustanika. Setih se hrabre Rose Pantić, čuvene što je sama puškom rasterala atentatore svoga muža. Želim da probudim šćućurenu hrabrost i pružim otpor agresiji straha, a moje oružje će biti podrška, pomoć i razumevanje. Moram da se pokrenem iz ove letargije i zagrlim uplašene roditelje, prijatelje, kuma. Jasno je kao dan, dobrota, koju tako silno žele da unište, jedini nam je spas.
Jer, jednoga dana proći će i ovo, i ne dam da mi dušu pojede mrak.
“Princezo, javi se, još imam džep u kom se hladni prsti zgreju.
Pošalji poruku, da vidim jednom to pisamce na displeju.
Sve mi nedostaje, čuvam u damastu još kalup tvoga vrata.
Princezo dosta je…” Zabrunda odnekle Đole.
“Godinu dana smo taoci haosa, stvarno dosta je.” Prošaputah.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
