“Srećan put. Javite se kad stignete.”
I dugo, dugo mahanje, sve dok se auto ne izgubi iz vidokruga, a onda dubok uzdah. Dok se sporim koracima vraćam u stan i bacam na praznu fotelju, osećam tugu, prazninu, ali moram da priznam i veliko olakšanje. Nekada mi je ta tišina posle gostiju smetala, nedostajao mi je žamor, gužva i sudaranje u mom malom stanu, ali kako vreme prolazi, sve mi više prija. Napokon mir.
Šta se to sa mnom dešava? Gde mi isparava elan za gošćenje?
Gledam gomilu posuđa u sudoperi, razbacane stvari po stanu, ali nemam snage da se pomerim. I zato se premeštam na krevet, bacam ćebence na sebe i prepuštam omiljenoj zabavi, trkeljisanju po emocijama.
Oduvek volim da gostim prijatelje i rodbinu, ali u poslednje vreme primećujem promene. I dalje im čistog srca ugađam, ali ujedno i puno toga zameram. Često me napadaju škakljiva pitanja: Da li me podrazumevaju i uzimaju zdravo-za-gotovo? Smatraju li da im svo moje vreme i pažnja bezuslovno pripadaju? Pokazuju li mi zahvalnost?
Da krenem od poslednjeg pitanja: zašto mi je potrebna njihova zahvalnost? Da li to moj ego i narcizam pod stare dane divlja? Biti požrtvovan i davati bez očekivanja, ranije mi je bio ideal, o tome nisam ni mislila, tako sam živela. Sada više ne, i to mi kvari ugođaj darivanja. I dalje mi je veoma važno da se svi u mom domu osećaju prijatno, slobodno, opušteno, bez ikakvih obaveza. Ne dozvoljavam sestri da opere sudove, niti mami da raspremi sto, ali zato na kraju dana padam mrtva. Ranije je to bio sladak umor, sada me ljuti. Nikome se ne žalim, ali zato na njihove pritužbe da su klonuli od šetnje, ja poludim. Umor je samo moj. Zašto? Hm, pa možda moj trud tada gubi smisao. Želim da su slobodni, ali povilenim kada mi kum brlja po činijama. Želim da se osećaju kao kod svoje kuće, pa ipak pobesnim kada mi mama presloži police. Puno kontradiktornosti, a ja ne znam odakle su se stvorile.
Primećujem i da nisam vesela, opslužujem ali uz vrlo jasan napor. Dajem sama sebi na značaju, ozbiljna sam, sa čestim uzdahom na usnama, a ujedno se gnušam toga. Bože, ja počinjem da ličim na moju mamu! Zaboga, zašto to radim? Gde se izgubila sreća? Iskreno, ona je tu, i dalje uživam da ugađam drugima, ali iz nekog razloga ih kažnjavam, skrivajući je. Zašto? Jer nisu požrtvovani kao ja? Da, ali to je moj izbor, a ja ga upravo drugima uskraćujem. Imam li prava na kritiku jer se u našem odnosu više dajem? Ali oni to ne traže, sama se podmećem, i na kraju, toj je moj ugao gledanja, možda sam samo pristrasna. I zašto sam alergična na njihove zahteve? Ja želim da im dam, ali kada oni traže, onda kao da sam primorana. Nisu oni krivi za to, to su moji problemi i zašto onda ljutnja i kazna? Kao da je u meni nastala duboka rupa nedostatka ljubavi i pažnje i isisava mi dobrotu. Ne znam zašto i kako se stvorila, možda su krive ove krizne godine, u kojima se preklopilo odrastanje dece i višak slobodnog vremena sa sveprisutnim otuđenjem. U svakom slučaju, ne dopada mi se to što vidim. U džangrizavu babu se pretvaram.
A možda sam samo ljubomorna na njih jer imaju takav prostor, jer sebi dozvoljavaju slobodu u tuđoj kući, a ja to nikad ne činim. Ili i oni sebi dopuštaju previše, ponekad mi se čini da se lagano gubi granica pristojnosti i poštovanja drugačijih životnih navika.
Prisećam se mojih roditelja i te beskrajne potrebe da ugoste druge. I svaki put su bili iskreno radosni. Uz osmeh i šalu moja mama je satima mesila i kuvala za goste. Gde smo mi izgubili takvu širinu i gostoprimstvo?
Hm, da li smo se mi to preobrazili u sebične egocentrike? Postalo je skoro nezamislivo skloniti svoje lične potrebe bar na tren i uraditi nešto za drugog. Namučiti se ili pretrpeti neugodnost zarad tuđe sreće? Nemoguće i strašno. Osećamo snažnu ugroženost, samo je veliko pitanje čime? Možda sopstvenom teskobom i nezadovoljstvom.
Da li je moguće da smo toliko nezreli i vidimo sebe isključivo kada smo u centru pažnje? Moje potrebe i želje, moj novac i prostor… Samo ja i samo meni. Šta nam se dešava? Čime smo to otrovani?
Utapam li se to i ja u masu i postajem najobičniji sebičnjak ili me možda samo drndaju ovi glupavi hormoni, pa se svađam i sa sobom i sa drugima. U sebi.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
