Dosadno, jednolično dobovanje kiše po prozoru budi u mom stomaku čudne mraviće koji se lagano, ali uporno šire po celom telu i stvaraju neizdrživ nemir. Skačem iz kreveta da ih bar na sekund izbacim iz ritma, kuvam kafu i zauzimam moj kutak kraj prozora. No, sumorno, crno nebo ne pruža utehu. Ništa kafa, cigara, novine. Nema pomoći. Poslednjih dana mi se čini da nemam nikakvu komandu nad sobom. Dosta mi je ovog dugotrajnog, jezivog crnila: korone, smrti, vaksera, antivaksera, socijalnih, političkih, verskih i nacionalnih sukoba po celom svetu. Ne mogu to više ni sekund da slušam i gledam. Trebaju mi ljudi.
View this post on Instagram
Navlačim kabanicu i izlećem napolje. Kiša dobuje po meni, ali mi ne smeta, ne osećam je. Nema misli, nema plana, samo korak sve duži i brži. I tako odsutna, prepuštena trenu, dolazim do crkve. Gledam u ogromno zdanje i razmišljam da li da uđem. Često mi donese mir, no danas su Miholjske zadušnice, setiću se mog Miška i Ljiške, koji mi strašno nedostaju u ovoj šetnji. Ulazim, jer oni su ionako u mojim mislima svakog dana i palim sveće, dok se tuga i ljutnja prepliću u duši. Izlazim trkom, nastavljam trkom i strašno mi prija što kapi kiše spiraju moje suze. Zaglavljena u tuzi, pitam se da li će radost ikad ponovo doći. I kako?
I odjednom, čujem huk na drugom kraju ulice. Huk života. Iznenađeno podižem pogled i shvatam da sam na sporednom ulazu Zemunskog stadiona, a oko mene hrpa policajaca pod punom ratnom opremom: panciri, kacige, štitnici, pendreci. Huk se približava i policija preseca ulicu i zaustavlja saobraćaj. U jednom trenu želim da pobegnem, slika je strašna, ali se huk odjednom pretvari u pesmu i u meni nešto zatreperi. Nešto živo, poletno i mlado me u sekundi preplavi. Momci su pevali snažno, vedro, usklađeno, a zvuk pesme se sudarao sa sirenom rotacionih milicijskih vozila, sa maricom, sa desetinama naoružanih policajaca. Pevali su bez prekida i dok su ih pretresali i sabijali uz ogradu. I ta haotična, neskladna slika naterala je opet suze na moje oči. Pesma je bila život, radost i oda mladosti, oda navijanja svom klub, koja više, očigledno, nikada neće biti slobodna i nekontrolisana.
