Sećanja naviru i strašna žal me preplavi. Žal što su od sportskih navijača napravili huligane, žal što moja deca nikada neće osetiti radost opuštenog navijanja, bezazlenih čarki i nadigravanja pesmom navijača Zvezde i Partizana, Zemuna i Rada. Setih se mog Miška koji me je odveo na prvu fudbalsku utakmicu (jer fudbal je dosadan) i darovao mi neverovatan doživljaj. Bila sam ushićena spoznajom da sam sastavni deo tribine koja diše kao jedan i dok mi je nesvakidašnja radost ispunjavala srce, grlila sam ljude oko sebe bez ikakvog straha. Sasvim sam zaboravila koliko sam volela i košarkaške utakmice, taj žar, tu potpunu predaju trenutku. One su bile jedino mesto na kome sam potpuno opušteno mogla da vičem iz petnih žila, da pevam i falširam, da zviždim sudiji i šaljem poljupce Ivi Nakiću sa Partizanovih tribina. Na utakmicama smo svi bili isti i samo jedno: opušteni vatreni navijači svog kluba, a ne ljuti neprijatelji i razbojnici.
Pesma me nosi dok šetam i ne da mi da odem. Radoznalo zvirkam na stadion, a redar na vratima me ljubotitljivo gleda. Očigledno je nešto prepoznao, jer uz osmeh samo reče: Prođite, ne treba vam karta.
View this post on Instagram
Ulazim i gledam u šačicu navijača okruženih žicom i milicijom. A oni pevaju kao jedan, tapšu kao jedan, zvuče divno. Ispred njih stoji visok, zgodan momak koji kao dirigent vodi svaki stih, refren i pljesak. Srce mi drhti od radosti. Kako su uspeli tako lepu stvar da oskrnave i pretvore u rat i strah? Znam da bi mi se muž sad smejao, jer vođu navijača nazivam dirigentom, no ja bih želela da utakmica dobije stari sjaj. I vidim samo mlade, divne ljude koji punog srca navijaju za svoj tim, vidim požrtvovanog momka koji ih vodi i trudi se da zvuče besprekorno. Ja ne vidim huligane i vođu navijača, ja to ne želim. Jer onda bih morala da se zapitam, gde smo to mi pogrešili? Zašto smo im dozvolili da našoj deci oduzmu čar utakmice? Kada i kako je navijač suprotnog tima postao ljuti neprijatelj?
Lagano se vraćam kući, dok se radost i tuga prepliću u svakom koraku. Očigledno je, nažalost, da na svim nivoima ukidamo razumevanje, druženje i učenje iz različitosti. Postoji samo crno-beli svet, bojama je objavljen rat. Jer, boje su sloboda, rast, ljubav, sloga i kao takve su mnogo opasne.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
