Hot topics

Jutarnji rituali koji će ti pomoći da se ponovo osetiš dobro u svojoj koži

Kupaći kostimi koje ćemo viđati svuda ovog leta

Kako da sprečiš bore koje nastaju kao posledica stresa?

Najbolji albumi u 2020. (do sada)

Ponekad je odustajanje od ljubavi čin ljubavi – prema sebi

Ljubavni horoskop za jun 2020.

Kako da sabotiraš sabotera u svojoj glavi

Saveti za negu problematične kože koji stvarno rade

Ideje za doručak po preporuci wellness eksperata

Navike kojih treba da se držiš kad ti se čini da se sve oko tebe raspada

Lagano, na prstima, šunjam se hodnikom prema izlaznim vratima, pažljivo pritiskam kvaku, pružam korak i taman kada mi na usnama zaigra pobednički osmeh, preseče me brundav glas:

“Mama, šta ima za doručak?”

Krv mi u trenu proključa. Besno lupam vratima, nervozno dobacujući:

“Nemam pojma. Šta napraviš.”

I kao da me čopor vukova juri, trkom se spuštam niz stepenice. Svež, prohladan vazduh mi u momentu izbistri glavu. Ubiće me ove promene raspoloženja. Dišem duboko i podižem lice visoko prema nebu. Osećam kako mi sitne kapljice kiše nežno miluju obraze i smiruju ustreptalo srce. Treba mi par minuta da se priberem, navlačim kapuljaču i krećem u dugu šetnju. Oduvek volim da lunjam po kiši. Ništa me tako ne opušta kao ovo ujednačeno dobovanje. Skrećem iza prvog ugla i nastavljam utabanom stazom, uskim, krivudavim uličicama. Tišina. Nigde žive duše. Prava milina. Mogu mirne savesti i masku da skinem. Krstarim iz sokaka u sokak i gledam u niske, ušorene kuće sa slatkim, šarenim baštama. Jednoga dana kupiću i ja kuću. I to baš ovde, na Kalvariji, gde moj tvrdoglavi Zemun još uvek ljubomorno čuva privatnost čoveka kao ljudskog bića.

hvala za kišu e1589289182741 Klimakterični dnevnik: Hvala za kišu

I kao što to obično biva u ovakvim situacijama, sa smirivanjem se probudi glupava krivica: da li sam baš morala onoliko da vičem? Dete je samo bilo gladno. Ne znam, možda i nisam, ali da se razumemo nešto. Kao prvo, taj šesnaestogodišnji momak od metar i osamdeset, nije više dete. Ako se njegov pradeda u tim godinama oženio, može i on sendvič da napravi. A kao drugo, i najvažnije, ja više nemam snage da podnesem ni jedan jedini zahtev, pitanje, pa čak ni molbu. Godinama, tačnije decenijama sam uslužna ćerka, majka, kuvarica, ljubavnica, družbenica, sestra, tetka. Ovaj karantin je to samo komprimovao i izazvao erupciju prohteva. Ne mogu više. Treba mi pauza, vazduh. I tišina.

Ima već nedelju dana kako sam uvela ovu obaveznu šetnju, u pitanju je čist opstanak. Postala sam opasno alergična na kuhinju, sudove, usisivač, peglu, muža, a bogami i na decu. Ja sam klimakterična žena, zatvorena sa dva tinedžera i sredovečnim slobodnim umetnikom, hormoni vrcaju na sve strane. I baš me briga, da li me iko razume. Prestala sam da čekam da me se neko seti, odmeni, sažali i krenula da samu sebe spašavam.

Ni društvene mreže više ne mogu da podnesem. Majke mi, ako dobijem još jednu poruku o pozitivnom uticaju korone i zbližavanju porodice u karantinu, poludeću. Pa, da li ste vi ljudi normalni? Nasilno zatvorite tri generacije u pedeset kvadrata, a onda im još držite motivacione govore o ljubavi i bliskosti. Ma da, poznato je da iz zatvora svi izlaze smireni i druželjubivi. Ne treba meni korona, ja se sa klincima družim svaki dan i bez ovog glupavog virusa. Trenutno mnogo više brinem šta će sa nama biti, ako ovo potraje. Nervoza raste, tenzija se širi, majke mi, smučićemo se jedni drugima i bez hormonalnog ludila. I zato povremeno pobegnem, odmarajući i sebe i njih.

kod kuće e1589289434584 Klimakterični dnevnik: Hvala za kišu

Zatvaram oči, opijena mirisom jorgovana iz susedne bašte, skrećem iza ugla i tup, udaram u nečije velike, čvrste grudi. Istog trena, kao divlja, pomahnitala zver panično skačem dva metra u stranu i usplahireno nameštam masku. Nervozno podižem pogled, spremna na jetku repliku i u sekundi ostajem bez reči. Sa visine me nasmejano gledaju dva očaravajuća zelena oka. Momak se izvinjavajući osmehnu, očigledno silno zabavljen mojim mahnitim uzmicanjem i bez žurbe nastavi dalje. Zbunjeno stojim na sredini trotoara, ne skidajući pogled sa širokih leđa koja se lagano njišu niz ulicu. Bog te mazo, kakav frajer.

Pre samo par nedelja, ova klimakterična gospođa bi uživala u sudaru sa ovakvim muškim primerkom. Nije čak ni previše mlad da bi me savest pekla. Sve potaman, čist fetiš, a šta ja radim? Sumanuto skačem i bežim od njega, kao da je gubav.

Blagi Bože, šta uradi ova korona od mene?

Bilo je dovoljno samo mesec dana izolacije da postanem alergična na običan, bezazlen dodir. Koliko li će mi vremena trebati da se resetujem na staro i ponovo opušteno zagrlim prijatelja?

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice