Hot topics

7 najpopularnijih modela vereničkog prstenja i burmi u 2020.

#MySkinMyWay: Slavimo lepotu i jedinstvenost tvoje kože! Prijavi se i budi deo našeg beauty advertorijala!

3 razloga zašto je novi Huawei P40 Pro+ pravi izbor za tvoj novi mobilni telefon

#Staycation? Ovo su naši predlozi kako da provedete najbolje leto ikad!

Sve što treba da znaš o FOREO LUNA fofo – prvom pametnom beauty uređaju!

3 ideje kako da provedeš odmor u gradu – i ipak dobiješ leto za pamćenje!

Koje dodatke ishrani treba da konzumiraš za očuvanje opšteg zdravlja

Kako da se dobro provedeš ovog leta – čak i ako nigde ne putuješ!

Ljubavni horoskop za jul 2020.

Najvažnije stvari na životnom spisku posle 30-e

“Halo, Neno, gde si?”

“Na dogovorenom mestu, čekam te kod Terazijske česme. Gde si ti?”

“Tu sam u gradu, ali kružim već pola sata i ne mogu da nađem mesto za parkiranje. Ovaj ludi grad je u haosu, pola ulica je raskopano, a pola blokirano gužvom. Izvini, malo ću da kasnim.”

Zbunjeno okrećem telefon u ruci i gledam oko sebe. Na ovo nisam navikla. Posle niza godina imam pauzu u mom gustom Beogradskom rasporedu. Šta sad da radim? Dan je prekrasan. Mogla bih da popijem kafu u bašti hotela “Moskva” i uživam u popodnevnom suncu koje treperi kroz stare platane. I dok se vrtim u mestu, privučena lepotom okupanih fasada, pogled mi polete prema Knez Mihailovoj. Neko bi rekao ulica kao i svaka druga, ali ne i za mene. Niko ne shvata šta ona meni znači i koliko je volim. Ali, prvi put nikomе to ne moram ni da objašnjavam. Iako umorne od besomučnog hodanja prethodnih dana, noge same krenuše napred.

Lagano se približavam spomeniku Kneza Mihaila i osećam kako mi srce ubrzano lupa. Tu, kod Konja, započinjali su svi moji ljubavni sastanci, sva moja prijateljstva i studentske žurke. Iako je trg promenjen i nema više bioskopa Jadran, svake godine uživam šetajući ovuda. Ali, sada je nešto drugačije. Potpuno sam nepripremljena za ovu tugu što mi zatreperi u grudima, za nju dosad nisam imala vremena. Neka čudna, tanana radost isprepletana setom i nostalgijom, punila je moje oči suzama. Šta se to sa mnom dešava? Da li ovaj ludi klimaks od mene pravi plačljivicu?

I odjednom mi protutnja bura kroz dušu: ja prvi put posle dvadeset pet godina sama šetam Knez Mihailovom. Da li je to moguće? Naravno da jeste. Godinama besomučno trčim od tetke i ujaka, do kumova i prijatelja, žonglirajući sa vremenom, padajući na nos od umora i na kraju, uporno se svima izvinjavajući. Godinama svaki tren koristim da prošetam decu gradom, ne bi li što bolje upoznali i zavoleli moj Beograd. Godinama mužu strpljivo objašnjavam zašto ga svi neprestano ljube, pokušavajući da mu približim naše zamršeno nasleđe, kulturu i mentalitet. I naravno, tako dolazimo do trenutka u kome ja, posle dvadeset pet godina, prvi put sama šetam gradom moje mladosti.

Obuze me neverovatna, dečija radost.

ulice 1 Klimakterični dnevnik: Ja živim tamo daleko

Gledam u zgrade i uživam. Ništa se nije promenilo. Tu je fontana, knjižara Prosveta, Filozofski fakultet. Čak su tu i polomljene stepenice ispred Platoa. Sjurih se niz sokak i zvirnuh iza ugla. Ha, preživela je i moja omiljena poslastičarnica. Devedesete se bile ružne po mnogo čemu, pa i po besparici. Bože, kad se samo setim koliko sam čeznula za njihovim sladoledima, predodređenim samo za položen ispit. Prilazim i naručujem prvi u nizu. Nije ni važno od čega je, dok god je kornet u mojoj ruci.

Šetam poznatom ulicom, gledam u poznate izloge, oko mene su ljudi koji govore moj jezik, ali ja se osećam kao stranac. Gde sam ja? Ko sam ja? Gde u stvari pripadam? Lagani nemir zatreperi mi u grudima. Da li je moguće da ovde više ne pripadam? Osećam to u mom stomaku, u tome kako me oni gledaju i kako ja gledam njih. I prvi put posle dvadeset pet godina imam hrabrosti da pogledam u sebe.

Pripadam li ja uopšte negde? Ovde? Ne. Mom rodnom gradu? Nisam sigurna. Upravo se vraćam iz njega, tužna i usamljena, jer iako su lica ista, ne prepoznajem ih. Ja više ne razmišljam kao oni. Nisu mi bliske beskrajne žalopojke i kritike svega i svačega, njuškanje i čeprkanje po tuđoj intimi, političke razmirice i prezir prema svemu što je različito i strano, prema crncima, kinezima, pederima. Ne razumem mržnju koja je zavladala Srbijom.

Pripadam li Americi? Njoj sigurno ne. Odmah po dolasku su mi suptilno stavili do znanja da mogu tu da živim i radim, ali da njihova nikada neću biti. Osećam kako mi suze ponovo naviru na oči. Amerika je moj san iz detinjstva, moj izbor, moja želja, ali ne i moja domovina.

Svi mi zavide. Da, dobro mi ide. Imam veliku kuću, dobar i perspektivan posao, živim u bogatom i uređenom sistemu, ali po koju cenu? Ja više nemam domovinu! Ja više nigde ne pripadam! Suze se same slivaju niz obraze i ne mogu da ih zaustavim. Suze izgnanika iz svoje zemlje, suze čoveka bez matice, bez početnog uporišta.

I šta je sa mojom decom? Ja sam bar 25 godina živela u svojoj zemlji, znala gde mi je baza, gde pripadam, a oni nikada neće imati taj osećaj. U Srbiji su Amerikančići i dragi gosti, u Americi su deca dođoša, doseljenika. Obezbedila sam im dobru budućnost, ali ne i domovinu.

I tužna sam.

Ja sam sada samo stranac. Ovde, tamo, bilo gde.

A opet, pitam se, da li bih ponovo pravila iste izbore? Sigurno.

Čoveče, na kraju izvukoh i naravoučenije iz ove zbrke: život je jedan veliki, neprekidan kompromis. Nešto gubiš, nešto dobijaš.

pripadanje 1 Klimakterični dnevnik: Ja živim tamo daleko

Uh, kakvo ludilo za samo pola sata samoće. Ludilo od koga bežim godinama, a ipak mi sada donese mir. Jer, sve su ovo moji izbori i moj put.

Spasonosno zvono telefona prekida tiradu u glavi:

“Hej, Neno, gde si? Čekam te kod Konja.”

Hvala Bogu, vraćam se u svoj gusti raspored, ali sa docrtanom novom kolonom: vreme za sebe.

I dok svi oko mene psuju gradonačelnika, ja mu tiho šapućem:

“Hvala ti za raskopani grad.”

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice