Hot topics

7 najpopularnijih modela vereničkog prstenja i burmi u 2020.

#MySkinMyWay: Slavimo lepotu i jedinstvenost tvoje kože! Prijavi se i budi deo našeg beauty advertorijala!

3 razloga zašto je novi Huawei P40 Pro+ pravi izbor za tvoj novi mobilni telefon

#Staycation? Ovo su naši predlozi kako da provedete najbolje leto ikad!

Sve što treba da znaš o FOREO LUNA fofo – prvom pametnom beauty uređaju!

3 ideje kako da provedeš odmor u gradu – i ipak dobiješ leto za pamćenje!

Koje dodatke ishrani treba da konzumiraš za očuvanje opšteg zdravlja

Kako da se dobro provedeš ovog leta – čak i ako nigde ne putuješ!

Ljubavni horoskop za jul 2020.

Najvažnije stvari na životnom spisku posle 30-e

Dok se lagano protežem u krevetu, čežnjivo prizivajući san, delićem mozga shvatam da je u sobi nešto neobično. Brzo odbacujem budne misli i navlačim jastuk preko glave pokušavajući da prigušim sunčev zrak, koji me kroz prorez na roletni, bode direktno u oko. I mada uporno zamišljam beskrajno plavetnilo i oblake koji plutaju oko mene, ne uspevam da se vratim u san. Bože mili, od kada nisam sanjala da letim? Nemam pojma, čini mi se još od studenskih dana. Znači čitavih trideset godina. Lagana jeza mi prostruja telom. Nikako mi ne polazi za rukom da se povežem sa svojim godinama i svaki put kad izračunam da je prošlo trideset dve godine od mature, dvadeset pet godina od venčanja, osamnaest godina od porođaja, pogodi me novi, sveži, snažan kao prvi put, šok.

Pitam se šta li se krije iza ovog mog tvrdoglavog negiranja sopstvenih godina? Gledam u pegave ruke kao da su tuđe i jedva čekam prvu jesenju kišicu da ih sakrijem rukavicama. Da me nije blam, nosila bi ih i leti. Čak su i moji klinci shvatili da čuvena mamina tolerantnost trenutno ispari kad se spomenu njene godine. Šta mi je najteže? Pa, možda pitanje koje se tada automatski nameće: u čemu su mi prolete ove trideset dve godine od mature? Šta sam sanjala, šta ostvarila? Nek su živa i zdrava moja deca, ali osim njih, malo toga. I možda zato odbacujem stvarnost i želim da verujem da su snovi ispred mene, da imam još mnogo vremena. Pametni psiholozi kažu da ljudi koji stalno planiraju, a ne ostvaruju zamisli, žive u budućnosti i u iluziji da imaju vremena u nedogled, da su još uvek mladi. Tako im se čini da sebi produžavaju život, a on, na žalost, u svakom slučaju prolazi. I naravno, onda se samo jednog dana probude pomalo stari, pomalo umorni, pomalo razočarani, baš kao ja sada.

klimakterični dnevnik Klimakterični dnevnik: Letim

Malo mi je žao što nemam sa kim da podelim ovakva osećanja i razmišljanja, moje okruženje uglavnom odbija težinu klimaksa veselim mislima i opsesijom egzotičnim putovanjima, euforičnim žurkama, tinejdžerskim krpicama. Čak ih i moj Klimakterični dnevnik nervira. Ne kažem, treba povremeno pobeći i biti razdragan devojčurak, ali moramo ponekad čuti i uplakanu, sredovečnu gospođu u ogledalu. Sve mi je jasnije da njih dve moraju zajedno da žive i da ne smeju jedna drugu da isključuju. Samo ujedinjene imaju snage i umeća da vide i ostvare trenutne snove, a ne tihe patnje iz mladosti.

E, stvarno sam jedna blentava zamlata! Kako sam uopšte iz divnog sna u kom sam bezbrižno letela prostranstvima i opušteno plutala na oblacima, upala u ove turobne misli? Žustro sklanjam jastuk sa glave i gledam oko sebe. Definitivno je nešto od jutros neobično, ali šta? Lagano se uspravljam u krevetu i pažljivo osluškujem. Tišina. Ali ona prava, duboka tišina. Neverovatno, čujem sebe kako dišem. I u momentu zasvetle lampica u mojoj glavi: ja sam potpuno sama u stanu. Poletno skačem iz kreveta i trkom obilazim sobe. Slike se lagano vraćaju, muž je otišao na put, deca sa školom na izlet. Sećam se, ja sam ih jutros ispratila, a onda se vratila u krevet i nenadano ponovo zaspala. Kakva radost, sigurno šest meseci nisam bila ceo dan sama. Volim ih sve puno, ali mi povremeno treba pauza. Već dugo čeznem za ovakvim danom.

Prilazim šporetu, pristavljam džezvu za kafu i sedam pored prozora. Toliko mi nedostaje samoća. Nedostaje mi ova tišina, mir, dan kada niko ne traži ništa od mene, dan kada ne moram da kuvam, peglam, razvozim, dovozim, preslišavam, slušam, pomažem. Dan kada čujem sopstvene misli i postojim samo ja. I kada zbog toga nemam grižu savesti.

Prolazim u pižami kroz dnevni boravak trudeći se da ne vidim razbacane stvari (i sutra će biti na istom mestu), ulazim u svoju sobu, skidam prašinu sa CD-playera i puštam Šade, isključujem telefon, uzimam knjigu koja me na polici strpljivo čeka već neko vreme, udobno se zavaljujem u fotelju, palim cigaretu, srkućem kafu i okrećem prvu stranicu. I letim.

Ponekad nam stvarno tako malo treba da opet poletimo.

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice