Februar. Nikad da prođe. Buljim u krovove injem prekrivene, dok zora lagano rudi i palim stotu cigaretu. Mnogo pušim, znam, ali februar je, moram nekako da spržim tugu u grudima. Svako malo uzdahnem. Nemam vazduha. Već dvadeset i dve godine u februaru prestajem da dišem. Kao i ona…
Čovek misli da će vremenom biti lakše, ali nije. Godinama sam se trudila da ne mislim o tome, da sklonim bol, jer nisam ja ništa posebno, milioni žena su se suočile sa tim. Šta ja imam sad tu da talasam i prenemažem se, pa ja sam srećnica koja je potom dobila dva divna sina… I stvarno sam se trudila da sve zaboravim, jurila sam život i zatrpavala se obavezama, no, bez obzira, svakog februara sam bila iznova zaleđena.
View this post on Instagram
Tek ove godine sam uspela da pustim tugu (valjda je i psihoterapija odradila svoje) i ona me sad k’o olujni vetar nosi i baca. Verovatno sam je predugo držala pod ključem, verujući da je dovoljno samo da ne mislim o njoj i ona će nestati. Kakva opasna obmana. Jer, kad brana naprsne (a mora jednom da popusti), nabujala reka nosi sve pred sobom. I naravno da nema granice, kad sam je sputala sirovu, snažnu i razarajuću. Tada sam mislila: To je život, idemo dalje, Božja volja, tako mora, Ne smem da se okrećem, raspašću se, Ne huli, imaš dvoje dece, a sada samo ponavljam: Ugušiću se, moram da se isplačem.
A onda sam čula glas kako mi govori: Zapali sveću i primi svoju ćerku u porodicu. Ona je gore sa anđelima i čuva sve vas. Paklena krivica protutnjala je kroz moju dušu, jesam li odbacila svoju prvorođenu ćerku? I zašto? Zato što je nisam sahranila, zato što je bio indukovan porođaj u tridesetoj nedelji, zato što se računa kao spontani, što je tamo negde… Zato što su govorili: Ne osvrći se, to se dešava, moraš dalje, život je borba, mnoge žene su kroz to prošle… Drage moje mnoge žene, bolne, a ućutkane umesto utešene, kako preživljavate?
