Jer, ja sam ih poslušala, ćutim o patnji već mnogo dugo i strašno mi je teško. Ne znam, možda nije samo do njih, možda sam i sama želela da odgurnem i sakrijem tu neizdrživu bol. I možda bi sve bilo u redu i ja bih se pravila da se ništa nije dogodilo, da nema tog februara. A on dođe, ne da mi da dišem i nikad da prođe. A on dođe, i dođu i slike. Svega se sećam, svakog trena i minuta. Vidim i nju, sićušnu, malenu mrvicu. Potpuno slomljena iznenadnom agonijom, bila sam previše slaba, krhka i sama da se nosim sa tugom. Sama sam i sada, ali sam jača. Davno sam shvatila da je ljudima teško da pridrže takav gubitak i uzmu komadić tog jada. I više se ne ljutim, ali i ne želim da slušam kako nemam prava tako da se osećam.
View this post on Instagram
Vadim staru požutelu kovertu i čitam izveštaj lekara po stoti put: kilogram i dvesta, trideset šest centimetara. Velika beba. I pitanja krenu… možda je trebalo nešto da predosetim, da tražim prevremen porođaj, carski rez… Misli za mučenje, znam, ali ih puštam. Nemaju logike, zdravog razuma, ali u meni su već godinama. Nema majke koja ne oseti krivicu zbog gubitka deteta. Svi kažu krivica nema smisla, skloni je i guram je godinama, no manja nije. Pa, neka je sad, možda treba i ona da prođe i ode. A, onda odjednom kap, jedna, druga, treća. Naprasno se pokrenuše davno zaleđene suze i pustiše jecaj iz moje duše. Napokon.
Gledam u sunce koje se pomalja iza krovova i osećam kako mi suze otapaju čvor u stomaku. Svaki spontani je nečija beba, to nije samo broj, prirodna selekcija, sudbina, slučajnost, to je nečiji život i nečiji san. Ne može se samo precrtati, mora se oplakati.
Naslovna fotografija: instagram.com/kasiaajagodzinska
Leposava Vukoičić Jovanović
