“Želim da idemo na more u neko veće mesto. Prošle godine sam se smorio u onoj selendri.”
“A ja hoću da ostanem u Beogradu.”
“Ništa ti ne fali da se bar deset dana družiš sa porodicom. Cele godine si sa drugovima.”
“Ali meni je dosadno sa vama! Da bar idemo u Španiju, gde letuje sav normalan svet, a ne u onu bezveznu Grčku.”
“I mogli biste da budete malo aktivniji na odmoru i igrate sa nama odbojku na pesku, a ne da čitate knjige kao neki penzioneri.”
“Imaju li gospoda još neki zahtev? Ja sam umoran od posla i želim da se naspavam. Ni mene niko nije zabavljao na moru!”
Povišeni glasovi se prepliću i ja osećam lagano pulsiranje u glavi. Rasprava traje već satima. Momci vode uporan rat, svako ukopan u svom rovu, bez ideje da odstupe ni korak. Danima balansiram, trudeći se da pomirim sve strane. Gledam ih umornim očima i shvatam da vodim nemoguću misiju. Zadivljena sam sama sobom. Kako li sam samo uspela da ih napravim ovako samosvesne? Ne samo da znaju svoje želje, već se i uporno bore za njih. Ja ne postojim, ali nije njihova krivica. Sama sam sebe napravila nevidljivom.
Slušam ih i pitam se kako uopšte biramo mesto za odmor? Gde su se sakrile planine, jezera, reke? Da li zaista svi volimo more ili samo pratimo trendove? Jedne godine je moderna Sicilija, druge Španija, treće Egipat. I taman se nategneš do krajnjih granica i sakupiš novac za put na Tajland, kad eto iznenađenja: ove godine je Afrika hit. I šta sad? Kome govoriti o Tajlandu, kad je već sve ispričano? I da li pokazivati slike i možda izazvati podsmeh (a opet, šta vrede slike koje niko ne vidi). Najveći problem je što u tom haosu ne možemo ni da procenimo da li nam se to mesto dopalo ili ne.
Kako uživati tako rastrzan? I kakav primer dajemo svojoj deci?
Ne znam za druge, ali ja sam se pogubila. Godinama brinem samo da dečacima bude zanimljivo i zabavno. Gledam ih i shvatam da ispred mene sede već veliki momci i jedan tvrdoglav gospodin, koji se barabar sa njima bori za svoje mesto. U pravu je, ali gde su moje želje? Vreme je da se oslobodim krivice i pustim ih da se sami snalaze. Predugo im ugađam, moram da ih podsetim da postoji i deljenje, davanje, kompromis. Želim da postanu dobri ljudi, ali da li to može biti čovek koji vidi samo sebe i svoje potrebe?
Za početak, moram prvo ja da se resetujem. Zatvaram oči i zamišljam savršen odmor.
U trenu mi pred očima zatreperi beskrajna biserno bela plaža. Dok vetrić nežno pirka, ja ležim ispod ogromne palme i gledam u pučinu. Sunce lagano zalazi na horizontu i zlatno crvena boja se prosipa po mirnom moru. Plaža je prazna i samo u daljini tek po koji usamljenik uživa u smiraju dana. Čuje se uspavljujući zvuk blagog šuštanja talasa. Mir. Na početku uspravno sedim, grč u stomaku me drži u pobuđenom stanju. Kao da me nešto čeka, nešto nisam završila. Međutim talasi su uporni, jednolični i neprimetno me spuštaju na ležaljku. Uzimam knjigu i pokušavam da čitam. Moram nešto da radim, glupo je samo da ležim. No, more uporno šušti i otapa lednike u meni. Knjiga klizi na moj stomak i oči se same sklapaju. Popuštaju sve stege, odlaze svi grčevi i misli. Neko snažan i moćan uzeo je sve probleme i brige, nežno me pomazio po glavi i prošaputao: Ne brini, sve ću ja da sredim. Ti samo uživaj.
Istog momenta zaboravljam gde sam, a nije ni važno. Taj glas moj odmor čini magičnim.
Dišem duboko, žmurim, ali ne spavam. Lebdim na oblaku opuštanja i osećam kako pritajena radost stidljivo treperi u grudima. Postojim samo ja i moje želje.
“Mama, šta ti je? Zašto ćutiš?”
Bude me uznemireni glasovi mojih sinova. Gledaju začuđeno moje blaženo lice. Ustadoh i smireno i tiho rekoh:
“Svako od nas ima posebnu sliku svog idealnog odmora. To nije zvučna destinacija, niti letovalište sa reklama. To je bilo koje mesto koje nam prija i čini nas opuštenim i srećnim. Hajde da pogledamo u sebe i potrudimo se da ga pronađemo. No, takođe, moramo da budemo svesni i da mi nismo sami, jedini i najvažniji. Okruženi smo prijateljima, roditeljima, rođacima. Koliko je važno da pratimo svoje želje, toliko je bitno da uvažavamo potrebe drugih. Trenutna situacija je da idemo zajedno, a svako od nas zamišlja drugačiji odmor. Ali, možda bi trebalo da se potrudimo i ugodimo malo sebi, a malo i drugima i pokušamo da uživamo i zabavimo se zajedno. Veliki ste, možda već dogodine odete sa društvom i ko zna kada ćemo opet letovati skupa. Ne zatežite konopac, prigrlite se.”
Dok zadovoljna napuštam sobu, osećajući začuđene poglede mojih momaka, začuh šapat mog mlađeg sina:
“Ona se drogira.”
Hm, drogirana ili probuđena, tanka linija.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
