7.30h. Divno. Trebalo mi je čitavih deset dana da produžim spavanje za dva sata, ali uspela sam. I nervoza u stomaku je postala podnošljivija. Ne mogu da kažem da je nestala, ali je grč olabavio. Mada, i dalje postoje blage varijacije u raspoloženju. Na primer, pred izlazak u kupovinu, vrati mi se nemir u izvornoj snazi. Muka mi je od priprema, od zaziranja od prolaznika i čekanja u redovima, a pogotovo me smara procedura kad se vratim kući. Laktom zvonce, ramenom vrata, prskanje obuće, trčanje kroz stan do terase, skidanje i pranje garderobe, tuširanje, dezinfekcija namirnica, ribanje poda, brisanje kvake i prekidača. Kad sve to završim, neupotrebljiva sam ceo dan.
Srećom, danas nije taj dan. Podižem roletnu i uživam u jutarnjem suncu. Izgleda da život počinje da dobija svoje obrise i u ovim nenormalnim okolnostima.
Naravno, to smirenje nije došlo samo od sebe. Posle nedelju dana straha, rešila sam da preuzmem drastične mere zaštite. Za početak, desetkovala sam vesti, savete, klipove i sajtove o korona virusu. Ukinula sam i članke o teorijama zavere, katastrofama, ekonomskom propastu i biološkom ratu. Nijedna ta informacija nije mi donela ništa, osim uznemirenosti. Ja jednostavno ne znam šta ću sa njima. Nemam nikakvu moć da utičem na globalne promene i zavere moćnika. Biće šta biti mora. Na kraju sam smanjila i razgovore sa paničarima i teoretičarima, jer ne mogu da mislim da je korona virus obična prehlada, a neću da verujem ni da je smak sveta.
Jednostavno sam jednog jutra skuvala kafu, udahnula duboko i zapitala se: šta mene opušta? Naravno, prvo je iznedrila šetnja Kejom, ali sada je bila nemoguća. Preostalo mi je samo čitanje knjiga. Ok, ali šta da uzmem? I, tu kreće žurka. Stojim ispred pozamašne biblioteke i mozgam. Da li beletristika ili moja literatura iz psihodinamskog konsaltinga? Možda bi bilo najbolje da ih kombinujem, malo opuštanja, malo struke (posle svih ovih turbulencija, i psiholoških i ekonomskih, treba razumeti klijenta i pomoći mu).
I, kao i svaki dobar đak, bacam se prvo na beletristiku. Hm, knjiga ne sme da bude ni mnogo teška, ni mnogo mračna, ni neka limunada. Viktor Peljevin, dobar, ali težak; Zahar Prilepin, sjajan, ali mračan; Murakami, isto; Grosman, može, ali malo kasnije. Želim nešto domaće… ha, evo rešenja: Prijatelji sa Kosančićevog venca, Selenić. Ta knjiga mi je nekako promakla i sada je pravo vreme da joj se vratim. Sva presrećna zatvaram se u sobu, smeštam u moju fotelju i već zamišljam divno prijateljstvo sa svim izazovima, zavrzlamama i lepotom, kad, ono… uh, kakav zez. Danima sam uvučena u zamršen odnos dva čoveka, iz dva potpuno različita sveta i kovitlac osećanja me baca na sve strane. Ne kažem, dobra je, ali zar sada da čitam o raspadu moje zemlje? Uporna da je završim, usput tovarim na grudi i silnu tugu. Neverovatno koliko se trauma svalilo na ovako mali prostor u samo sto godina. Može li to jedan narod da izdrži? Okrećem poslednju stranicu, besno bacam knjigu na pod i rezignirano uzimam stručna predavanja. I, gle čuda, prvo za šta se kačim je proces ogledanja. Magija podsvesti na delu.
I mada sam nebrojano puta pročešljala ove stranice, naredna tri sata kao opijena iznova podvlačim zaokružene pasuse. Od prvog susreta sam fascinirana ogledanjem. To je jedan čaroban proces kroz koji sazrevamo, razvijamo se i učimo o sebi, i to, od rođenja (prvo i najvažnije ogledanje u mami, tati, zatim u vršnjačkim grupama, prijateljima, partneru, kolegama…), do kraja života. Ogledanje se nikada ne završava. Kao što nam je potrebno ogledalo da bi videli sopstveni lik, tako su nam neophodni drugi ljudi i odnosi da bi uočili svoje slepe uglove. Preko upoređivanja, kritike, hvaljenja, savetovanja, promišljanja o tome šta nam je neko zamerio ili šta nama u drugome smeta, (šta je tu naše, a šta njegovo), mi širimo znanje o sebi i unapređujemo svoju ličnost, odnose i kvalitet života.
U redu, mislim da sam shvatila. Da bih napredovala u životu, neophodni su mi ljudi koji reaguju na mene, ali ne samo u dijadi ljubav-mržnja, već kroz ceo spektar osećanja, od odobravanja, do ograničavanja. Zatim, moram da gradim odnose sa njima i ujedno neprekidno učim da posmatram te odnose. I za kraj, naravno najteže. Trebalo bi da me što češće golicaju dva moćna pitanja ogledanja: da li mogu da vidim drugog od sebe (velika JA) i da li mogu u drugome da vidim sebe (empatija).
Uh, uvek kad dođem do ovog dela, imam isti doživljaj. Proces ogledanja je tako jednostavan, lak i razumljiv, a ipak, kao prolećni vihor prostruji kroz mene i nestane. Dok zamišljeno stojim kraj prozora i gledam u puste, sablasne ulice, zaiskri pitanje: gde sam tu ja?
U karantinu, zaglavljena u sobi već petnaest dana, ja shvatam da sam se poslednjih godina samo štitila i sklanjala od novih ljudi. Okružena istomišljenicima, uporno sam se držala poznatih i sigurnih odnosa. No, tako sam samo hranila svoje narcističke potrebe, ali ujedno i stagnirala u uljuljkanosti svoje lepote, dobrote i pameti.
Možda je pojačano zbog izolacije, ali osećam glad za novim, svežim, dinamičnim odnosima.
Osećam strašnu glad za životom sa ljudima.
Rešila sam:
Objavljujem bojkot površnosti i otuđenju.
Objavljujem bojkot prefiksu naj-.
Objavljujem bojkot moram, žurim, znam, umem, mogu. (Nastavi niz…)
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
